Barak Obama pokušao je da se okrene prema Aziji, dok bi njegov naslednik Donald Tramp mogao da se okrene od Kine prema Rusiji, piše šef pekinške redakcije „Vašington posta“ Džon Pomfret u kolumni objavljenoj na sajtu lista.
Nikson se 4. februara 1972. godine sastao sa savetnikom za nacionalnu bezbednost, budućim državnim sekretarom Henrijem Kisindžerom, kako bi razmotrio predstojeću posetu Kini.
Kisindžer, koji je već uspeo da proceni situaciju u Kini tokom tajne posete, rekao je predsedniku da su „Kinezi opasni kao i Rusi“. U istorijskoj perspektivi i opasniji, tvrdio je savetnik.
Kisindžer je tom prilikom rekao: „Za dvadeset godina Vaš naslednik, ukoliko bude isto toliko mudar koliko ste mudri Vi, oslanjaće se na Ruse protiv Kineza“.
Diplomata je predlagao predsedniku da „igra na ravnotežu snaga“, koristeći protivrečnosti Moskve i Pekinga.
Trougao koji čine Moskva, Vašington i Peking uočljiv je na svetskoj pozornici od vremena Hladnog rata, navodi novinar.
Pedesetih godina administracija Ajzenhauera je pokušavala da unese jabuku razdora između Hruščova i Mao Cedunga, zbližavajući se sa SSSR-om.
Deset godina kasnije Nikson je preispitao tu politiku i okrenuo se Kini, a nekoliko godina kasnije Džimi Karter je krenuo na sve ili ništa, pokušavajući da blokira širenje sovjetskog uticaja u Jugoistočnoj Aziji. On je odobrio invaziju Kine u Vijetnam koja se dogodila pošto je Den Sjaoping postao prvi kineski lider koji je posetio SAD.
Mnogo toga u ponašanju Donalda Trampa govori da novoizabrani predsednik SAD razmatra mogućnost zaokreta, navodi Pomfret. Posredstvom saopštenja, telefonskih poziva i postova na Tviteru Tramp je pokazao početak nove, oštrije politike prema Kini.
Novoizabrani američki lider je prvi put posle nekoliko decenija razgovarao sa predsednikom Tajvana. Nešto kasnije Tramp je u intervjuu za „Foks njuz sandej“ rekao da sumnja u ispravnost politike jedinstvene Kine, koju je Amerika izabrala nakon istorijske posete Niksona. On je, takođe, optužio Peking za monetarne i trgovinske mahinacije.
Donald Tramp je pozitivno nastrojen prema Moskvi. Na to ukazuje pozitivan ton njegovih izjava o Vladimiru Putinu i potencijalna imenovanja Reksa Tilersona i Majkla Flina na funkcije državnog sekretara i savetnika za nacionalnu bezbednost. Obojici kandidata pripisuju veze sa Rusijom.
„Sada je pitanje u tome da li će Trampov preokret funkcionisati u svetu koji se veoma promenio u poređenju sa periodom Hladnog rata. Kakvi su ciljevi, osim da se Peking dovede do belog usijanja? I šta Amerika mora da dâ Rusiji da bi je istrgla iz zagrljaja Kine?“, piše kolumnista.
Odnosi Moskve i Pekinga nose poslovni karakter — oni se međusobno podržavaju u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i vode zajedničke vojne vežbe u Južnokineskom moru, navodi novinar. Pored toga, u proteklim decenijama Rusija je Kini prodala oružje u vrednosti koja premašuje 30 milijardi dolara.
Istovremeno, kineska ekonomija raste mnogo brže od ruske, zbog čega bi Kinezi mogli da smatraju Moskvu „mlađom sestrom“ Pekinga, dok je pedesetih godina, na vrhuncu kinesko-sovjetskog prijateljstva, ona bila kineski „stariji brat“. Takvo stanje stvari ne može da se dopada Rusiji koja je, očigledno, zainteresovana za to da poveća svoj uticaj u Azijsko-pacifičkom regionu, navodi novinar.
„Kao odgovor na razgovor Trampa sa predsednikom Tajvana Peking je uputio bombardera da leti iznad Južnokineskog mora. Rusiju vodi čovek koji želi da obnovi uticaj zemlje do sovjetskog nivoa, kada je SSSR ulivao strah zemljama celog sveta“, smatra Pomfret.
Želja Donalda Trampa da igra na „kartu Kisindžera“ u takvom odnosu znači veliku nepredvidivost sveta u kojem američka moć više ne može da se smatra nenadmašivom, zaključuje novinar.
