Čitav projekat izgradnje mini-hidroelektrana u Crnoj Gori zvanično je pravdan „višim razlozima i opštim interesima“, pa se država potrudila da maksimalno pojednostavi proceduru i skrati rokove prilikom dobijanja dozvola za njihovu gradnju.
Priči je takođe pridodata i „filantropska“ dimenzija, pa je sve predstavljeno i kao prilog oporavku posrnulog sjevera Crne Gore. Kako se u javnosti takođe moglo čuti, izgradnja malih elektrana predstavlja veoma značajnu podršku razvoju porodičnog biznisa na seoskom području, kao i razvoju nerazvijenijeg dijela države i uravnoteženju regionalnog razvoja.
No, kako se čini, izgleda da je onaj dio u kojem se govori o razvoju „porodičnog biznisa“ Đukanović shvatio malo bukvalno, pa je koncesije za obavljanje tog biznisa odreda podijelio članovima uže i šire porodice, svojim kumovima i „poslovnim partnerima“.
Tako je bivši premijer nakon potpisivanja koncesije na 30 godina sinu Blažu, odnosno firmi „BB hidro“, koncesiju na 30 godina za izgradnju mini-hidroelektrana takođe dodijelio i za firme „Sinerdži“ i „Hidra“, pri čemu je jedan od akcionara firme „Sinerdži“ Đukanovićev kum Vuk Rajković, dok je vlasnik 98 odsto kapitala „Hidre“ premijerov brat od ujaka Milovan Maksimović.
Po svemu sudeći, ovaj posao je bio naročito atraktivan iz razloga što je uredbom Vlade odlučeno da se svaki kilovat proizveden u budućim malim hidroelektranama otkupljuje i to po cijeni koja je dva do tri puta veća od one po kojoj se otkupljuje od ostalih proizvođača električne energije. Naravno, sve je pravdano ekološkim razlozima i očuvanjem životne sredine i navodnim evropskim putem, gdje se Crna Gora u procesu evropskih integracija obavezala da će do 2020. godine ostvariti cilj od 33 odsto udjela u ukupnoj potrošnji energije iz obnovljivih izvora.
I sve pomenuto bi čak neko i mogao da proguta da se ne zna da paralelno postoji već razrađen plan izvoza električne energije putem podvodnog kabla za Italiju, koji podrazumijeva izgradnju velikih hidroelektrana na Morači uz usputno potapanje kanjona te rijeke, koji bi potencijalno devastirao ne samo cjelokupnu životnu sredinu, već bi realizacija jednog takvog projekta vjerovatno dovela i do promjene samih klimatskih uslova u dobrom dijelu Crne Gore, a sigurno i u glavnom gradu Podgorici.
Sve izrečeno potpuno obesmišljava argumente o izgradnji malih hidroelektrana na način kako se to do sada promovisalo, a zna se da upravo zbog namjere realizacije tog projekta i potapanja kanjona Morače crnogorske vlasti otvoreno srljaju u izgradnju auto-puta od Podgorice do, zasada kako vidimo, jedino Kolašina, i to po sumanutim uslovima realizacije tog poduhvata.
Dakle, reklo bi se da promociju izgradnje mini-hidroelektrana u Crnoj Gori za sada jedino možemo da posmatramo iz dva ugla.
Prvi nam govori o alavosti aktuelnih crnogorskih vlastodržaca koji planiraju da njihov biznis proizvodnje električne energije „pomažu“ građani putem uvećanih mjesečnih računa za struju. Ne zna se zasigurno, ali postoje procjene da bi jedna mini-hidroelektrana mogla da prihoduje između 300 i 400 hiljada evra na godišnjem nivou.
Drugi ugao posmatranja tog fenomena takođe je veoma zanimljiv. Naime, objavljeno je da su koncesije za eksploataciju malih rijeka odobrene na period od 30 godina, što po svemu sudeći, s obzirom na odabrani rok za taj biznis, upućuje da se Đukanović ponaša kao da će biti na vlasti u Crnoj Gori doživotno. Ne bi bilo zgorega da crnogorska opozicija drži tu činjenicu na umu kada sledeći put „uleti“ u pregovore sa DPS-om o „slobodnim i fer izborima“.
