Dugo vremena se smatralo da su se u drevnoj Kini, za lečenje povreda glave i glavobolje, koristile samo metode tradicionalne kineske medicine. Međutim, analizom lobanja i mumija starih tri i po hiljade godina, naučnici sa Bostonskog univerziteta su došli do dokaza da to nije istina. Ova procedura podrazumeva pravljenje rupa u lobanji ili uklanjanje njenih fragmenata, kako bi se smanjio interkranijalni pritisak.
Dokazi kraniotomije sežu 1600 godina pre nove ere
Najstarija kineska mumija sa tragovima kraniotomije datira oko 1615 godina pre nove ere. Grobnica u kojoj se nalazila mumija Kineskinje pronađena je 1930. godine ali je otvorena tek 2005. godine. Naučnici su otkrili da je rupa u lobanji napravljena još tokom njenog života, a žena je živela još mesec dana nakon okončanja postupka. Glatke ivice koštanog tkiva oko šupljine ukazuju na proces ozdravljenja nakon kraniotomije.
Priča o ovim procedurama se može sresti i u kineskim književnim delima. Jedno od njih je i roman o dešavanjima iz trećeg veka naše ere „Tri carstva“ koji je napisan u XIV veku. U romanu imperator Cao Cao udara mačem u sveto drvo, a onda počinju nesnosne glavobolje. Imperator je tada pozvao poznatog Hua Toa, legendarnog lekara i oca kineske hirurgije. Pregledavši cara, Hua To je doneo odluku da mu probuši rupu u glavi jer je uzrok bola, po njegovom mišljenju, bio tumor. Cao Cao se tome usprotivio i osudio lekara na smrtnu kaznu i naredio spaljivanje svih njegovih zapisa o medicini, a ovaj deo romana potvrđuju i istorijski izvori.
Interesantno je da ne postoje dokazi da se kraniotomija u Kini vršila u XVIII i XIX veku, ali, prema naučnicima, to ne znači da je postupak u potpunosti izbačen iz prakse u tom periodu. Međutim, odsustvo ove metode lečenja bi se moglo objasniti i kulturnim tabuom i korišćenjem akupunkture i biljne terapije. Razlog bi mogao biti i konfučijanizam, po kome je telo sveto, pa ga ne treba skrnaviti tokom života a ni posle smrti.
Prema rečima neurohirurga Emanuela Binelija sa Univerziteta u Bostonu, procenat preživelih ljudi sa karakterističnim šupljinama u lobanji koje potiču od kraniotomije je bio previsok da bi se pripisao nemedicinskim oštećenjima koja potiču od buzdovana ili nekog drugog hladnog oružja.
Od Južne Amerike do Altaja
Treba napomenuti da su neki drugi naučnici, kao što je na primer Džon Verano sa Univerziteta u Nju Orleansu koji je proučavao pojavu kraniotomije kod drugih drevnih naroda sveta, skloni sumnji u tvrdnje Emanuela Binelija.
„Pretpostavka da je kraniotomija u drevnoj Kini vršena sa 100 odsto uspešnosti se može veoma teško prihvatiti, bar na osnovu opisanih primera“, kaže Verano.
Prema njegovim rečima, za konačne zaključke koji ukazuju na neuspehe ovih procedura potrebni su nedvosmisleni dokazi da su to tragovi korišćenja medicinskih instrumenata. U suprotnom, postojanje kraniotomije se može opovrgnuti i urođenim nedostacima ili povredama nastalim tako što je lobanju nakon smrti progrizla neka životinja. Verano dodaje da su mnogi drevni narodi pravili rupe u lobanjama živih ljudi, bilo da su razlozi bili medicinski ili ritualni.
U Evropi je sličnu proceduru opisao još starogrčki lekar Hipokrat koji je živeo u V i IV veku pre nove ere, a kasnije i njegov starorimski kolega Galen. Međutim, u regionu Mediterana se te operacije nisu obavljale baš uspešno. Iako je kraniotomija smanjivala pritisak na mozak kod osoba koje su nedavno pretrpele traumu, ipak je tokom samog postupka postojala velika šansa da dođe do infekcije tkiva.
„U srednjovekovnoj Evropi je postojalo uverenje da se ludilo razvija od postojanja kamenja i đavola u mozgu, te da se telo, bušenjem šupljine u lobanji, može osloboditi od demona“, daje primer Verano.
Veliki broj verodostojnih dokaza o kraniotomiji, prema Veranovim rečima, može se sresti u Južnoj Americi, na teritoriji Perua. Naučnici su došli do dokaza za preko 800 slučajeva kraniotomije obavljenih okvirno u periodu V veka pre nove ere. Rupe na mnogim pronađenim lobanjama ukazuju na veliki broj smrtnih ishoda, ali i da su neki ljudi nakon obavljenog zahvata imali relativno dug život.
Slična procedura je sprovođena u cilju smanjenja intrakranijalnog pritiska, kako bi se čovek spasao od izliva krvi u mozak ili očistila rana. U praksi se ova tehnika vrlo često primenjivala uprkos visokoj stopi mortaliteta, jer je smrtnost bila čak i do 40 procenata. Prema Veranovim podacima, stopa mortaliteta se drastično smanjivala, da bi, u vreme Inka u XIII I XIV veku, preživelo čak 85 procenata ljudi podvrgnutih kraniotomiji.
Ruski naučnici su tragove sličnih hirurških zahvata pronašli u Gornjem Altaju. Na tri lobanje koje pripadaju skitskoj kulturi, a potiču iz perioda 500. do 300. godine pre naše ere, pronađeni su, takođe, tragovi kraniotomije.
