Ova godina je zbog niskih cena nafte bila teška za proizvođače i čitav naftni sektor, ali će, po svemu sudeći, biti okončana optimističnim ishodom da je u moru različitih interesa dogovor ipak moguć. Prvi put od 2008. godine, najveći svetski proizvođači i izvoznici nafte dogovorili su se da ograniče proizvodnju. Nedavnoj odluci članica OPEK-a da od 1. januara smanje proizvodnju za 1,2 miliona barela dnevno u subotu su se na zajedničkom sastanku u Beču pridružile i zemlje koje nisu članice te organizacije. Njih 11, među kojima je i Rusija, smanjiće proizvodnju za 558.000 barela dnevno.
Čemu naftni sektor može da se nada pri sadašnjoj ceni od oko 50 dolara za barel koja je duplo manja nego pre dve godine, ali i u svetlu Pariskog sporazuma o klimatskim promenama o čijoj je realizaciji pre 15 dana bilo reči na konferenciji u Marakešu. Sporazum usvojen pre godinu dana od zemalja koje su ga prihvatile traži postepeno odustajanje od fosilnih goriva, a prelazak na obnovljive izvore energije. U organizaciji Naftnog komiteta Srbije, i uz podršku NIS-a, o tome je ovih dana bilo reči u Novom Sadu.
Glavni koordinator Sekretarijata Energetske povelje iz Brisela Marat Terterov smatra da je uprkos nastojanjima da se prelazi na zelenu energiju, civilizacija još daleko od toga da je era ugljovodonika završena. Ugalj je bio energent 19. veka, nafta 20. ali će ona, izričit je, i dalje biti bitno zastupljena.
Po oceni stručnjaka iz Brisela, Pariski sporazum, koji je pre godinu dana potpisalo 190 država, a do sada ratifikovalo samo 55, nije pravno obavezujući jer nije predvideo instrumente koji bi vladama naložili smanjenje eksploatacije fosilnih goriva koja emituju ugljovodonik. I to nije slučajno. On je ukazao na primer Nemačke, najvećeg potrošača uglja u EU, koja pak od novopridošlih članica traži upravo eliminaciju termoelektrana i proizvodnje energije iz uglja koji ima visok nivo ugljovodonika.
Podsetio je i na najsvežiji primer, ovih dana najavljeno potpisivanje memoranduma o razumevanju između energetskog giganta „Šela“ i vlade Irana o eksploataciji dva naftna i jednog gasnog polja. Iran, koji hoće da izgura proizvodnju na 2,5 barela nafte dnevno, ima treće najveće rezerve gasa u svetu. I Iran je prihvatio dekarbonizaciju koju predviđa Pariski sporazum, ali će u sledećih 15-20 godina obnovljivi izvori energije u toj zemlji, trećoj po svetskim rezervama gasa, biti zastupljeni sa manje od pet odsto, objasnio je računicu Terterov.
On je uz to napomenuo da za uključivanje novog energentna na tržište uvek treba dosta vremena. To je ilustrovao podatkom da je bilo potrebno 50 godina da gas zauzme nešto više od trećine energetskog tržišta. I to upućuje na ocenu da se ne može govoriti o krizi naftnog sektora. Narednih 40 godina će ugljovodonici i dalje biti zastupljeni.
„To što trenutno postoji doživljaj krize naftnog sektora nije ništa više od doživljaja koji je stvorilo klizanje cene nafte koja je krajem januara ove godine pala čak na 28 dolara po barelu. A cena je stvar tržišnih i geopolitičkih kretanja. Uoči rata u Kuvajtu cena je u jednom trenutku pala i na pet dolara po barelu“, podsetio je on.
„Vek nafte nije na izmaku“, citirao je Terterov nekadašnjeg ekonomistu „Banke Engleske“, a sada konsultanta „Britiš petroleuma“ Spensera Dejla.
Do sredine 2014. cena nafte za barel bila je iznad 100 dolara, da bi potom počela da pada i ispod 40 dolara, da bi se sada „oporavila" na oko 50 dolara za barel.
Nenad Gujaničić iz „Vajs brokera“ smatra da u narednom periodu ne treba očekivati ozbiljnije promene u ceni nafte, one pogotovu neće uskoro ići kao nekada na preko 100 dolara za barel. Ta visoka cena nafte, kako je objasnio, bila je posledica ratnih dešavanja u zemljama koje su proizvođači, visokog privrednog rasta Kine i njene potražnje za naftom, ali i monetarne politike američkih Federalnih rezervi, koje su od 2009. štampale velike količine para i plasirale ih u fjučerse na naftu. Ta visoka cena nafte je naterala SAD, koja najvećim delom uvozi naftu, da duplira sopstvenu proizvodnju nafte iz uljnih škriljaca. Potom je veća ponuda nafte na tržištu, uz dešavanja na Bliskom istoku i nešto sporiji privredni rast Kine i manji uvoz nafte, oborio njenu cenu koja je sada oko 50 dolara za barel. Tako će, smatra on, i ostati.
Dugoročna posledica takve cene nafte je smanjenje investicija u naftni sektor koje će biti prepolovljene, što će se odraziti na istraživanja i dalju eksploataciju. Proizvodnja nafte najmanje košta Saudijce jer je najjednostavnija eksploatacija i košta oko pet dolara po barelu. Skupo je vaditi je negde na Atlantiku, a najskuplje iz škriljaca, što košta između 70 i 80 dolara. Ako cena za barel dostigne 60 dolara, ona ostavlja prostor za investicije, smatra Gujaničić.
Glavni koordinator Sekretarijata Energetske povelje iz Brisela Terterov smatra da EU nema stvarni uticaj na formiranje cene nafte, ali da ima na cenu gasa na evropskom tržištu.
U EU, koja bi, kako kaže, da primora svoje članice na energetsku efikasnost i prelazak na obnovljive izvore energije, primaran energetski izvor je gas, koji se smatra tranzicionim gorivom na putu ka zelenoj energiji.
Stručnjak iz Brisela kaže da „nije oduševljen“ zimskim paketom koji je Evropska komisija donela protekle nedelje jer nema jasne smernice kako da se članice ponašaju u odnosu na ugalj, gas i obnovljive izvore energije. A to je zato što nema konsenzusa u EU po tom pitanju jer nema odgovora na to šta da se radi u odnosu na unutrašnje, a šta u odnosu na spoljno tržište, kaže on. Na kraju je pitanje koje su kompetencije Brisela, jer je, smatra on, prilična zbrka po pitanju propisa koji se primenjuju i njihovog tumačenja.
