Grupa Nemaca sedi u jednoj beogradskoj kafani. Naručuju da im orkestar svira „Lili Marlen“. Orkestar ponizno zasvira pesmu, konobari ponizno služe, gazda se ponizno smeška, gosti se ponizno ne bune. Pobuni se kuvar i on bude odstranjen. Srbija, Drugi svetski rat.
Razlika u odnosu na Drugi svetski rat: gazde nema, u pitanju je menadžer kafane koji se ponizno smeška, Nemci nisu vojnici već turisti. Kuvar koji se pobunio protiv izvođenja pesme „Lili Marlen“ nije poslat u logor na Banjici, niko ga nije ubio, samo je dobio otkaz. Srbija formalno i defakto nije pod okupacijom, ali u glavama nekih jeste.
Ono što je konstanta je mentalitet. Servilni, ulagivački. Mušterija je uvek u pravu. Muzika i pod sto, i na drvo, samo ako se plaća. Pevam Titu, pevam Draži, pevam svakom ko to traži. A ko se buni, toga đavo nosi.
Ovo poslednje na svojoj koži osetio je kuvar Marko Orelj, donedavno zaposlen u restoranu „Kapetan Koča putuje“ u beogradskoj Skadarliji. Pobunio se kada su nemački turisti od orkestra zatražili da im sviraju „Lili Marlen“. Otvoreno i glasno. Menadžer restorana dao mu je otkaz jer Orelj „nije na posao primljen da bude muzički urednik, već kuvar“.
Sama pesma „Lili Marlen“ nije sporna. Napisao ju je još 1915. godine hamburški učitelj Hans Lajp. Nemačka pevačica Lale Andersen snimila ju je na muziku Norberta Šulcea 1939. godine. Ploča je izdata u svega 700 primeraka i nije obećavala da će postati hit.
Međutim, kada su Nemci okupirali Beograd 1941. godine, formirali su vojnu radio-stanicu „Zoldatenzender Belgrad“ (skraćeno „Zender Belgrad“). Kod jednog oficira našla se i ploča Lale Andersen. Pošto je radio posedovao mali broj nemačkih ploča, „Lili Marlen“ puštana je često i ubrzo postala, ne hit, već fenomen popularne vojničke kulture Drugog svetskog rata.
Pesma je ljubavna, govori o čežnji vojnika koji se sa svojom devojkom Lili Marlen sastajao ispod lanterne u blizini kasarne, pre nego što je poslat na front. Nostalgična, ljubavna, vojnike svih strana podsećala je na kuću i one koji su ih tamo čekali.
Zato je nacističko rukovodstvo i zabranilo emitovanje „Lili Marlen“. Šefu nacističke propagande Jozefu Gebelsu više su se dopadale koračnice poput „Erike“ ili „Horsta Vesela“. Na tu odluku nacista, protestuju vojnici. „Zender Belgrad“ je zasut pismima sa svih ratišta da se „Lili Marlen“ vrati u programsku šemu. Nacisti popuštaju i „Zender Belgrad“ počinje ponovo da emituje pesmu.
Svako veče u 21.55, kada je pesma emitovana, rat na Mediteranu i Severnoj Africi bi stao. Pripadnici nemačkog Afričkog korpusa i britanske 8. armije odlagali bi oružje kako bi slušali mazni glas Lale Andersen: „Vor der kaserne, vor dem grossen Tor…“, a čak je i general Romel, komandant nemačkog Afričkog korpusa u to vreme, dolazio među svoje vojnike da sluša radio.
Ubrzo je nastala i britanska verzija pesme. Stihove je napisao Toni Konor, a izvodila ju je En Šelton. Posle rata, pesma je nastavila da živi kroz izvođenja Lale Andersen i Marlene Ditrih, holivudske zvezde nemačkog porekla.
Čuveni nemački reditelj Rajner Verner Fazbinder o fenomenu „Lili Marlen“ snimio je istoimeni film sa Hanom Šigulom i Đankarlom Đaninijem, a ruski nobelovac Josif Brodski napisao je pesmu posvećenu Lili Marlen.
Tako je u svetu. „Lili Marlen“ je fenomen Drugog svetskog rata. Nesporni hit. Ono što je sporno je način na koji se pesma shvata u Srbiji. Britanija, iako je dosta stradala u Drugom svetskom ratu, nije imala iskustvo kroz koje su prošli Beograd i Srbija. Ironijom istorijske sudbine, jedna ljubavna, nostalgična, vanvremenska pesma o ljubavi i besmislu rata, postala je u Srbiji simbol okupacije i okupatorske okrutnosti.
Da su Nemci masakre koje su vršili po Kragujevcu, Kraljevu, na Banjici i Jajincima, po Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori, vršili u Mančesteru ili Škotskoj, i britanska percepcija „Lili Marlen“ bila bi slična našoj, onako kako ju je percipirao Marko Orelj, beogradski kuvar.
Oreljova sudbina neodoljivo podseća na sudbinu lika koga u filmu „Balkan ekspres“ Branka Baletića tumači pevač Toma Zdravković. On odbija da nemačkim oficirima peva „Lili Marlen“ i zbog toga dobija batine. Pod batinama pristaje da peva i, ponižen, sve dublje tone u alkoholizam.
Orelju se, po svoj prilici i zahvaljujući odluci „menadžera“ Dragana Nedeljkovića, to neće dogoditi. Oreljovo dostojanstvo spaseno je otkazom koji je dobio. Nije bio primoran da se, kao Toma Zdravković u filmu, potčini i ponizi pred nemilosrdnim gospodarem.
To je, dobrovoljno, učinio „menadžer“ restorana Dragan Nedeljković. To su učinili članovi orkestra i konobari restorana „Kapetan Koča putuje“. Za njih je mušterija uvek u pravu.
I za kraj, možemo li da zamislimo šta bi se dogodilo kada bi u nekoj srpskoj kafani gosti tražili da orkestar zasvira „Jasenovac i Gradiška stara“? Da li bi i tada mušterija uvek bila u pravu?
