Ukrajinci, kojima je stalno potrebna pomoć, na taj način, u stvari, samo pokušavaju da skrenu pažnju Zapada na sebe, jer su trenutno sve oči međunarodne zajednice uprte ka Bliskom istoku. Sa druge strane, namera inicijatora te ideje je da „potpali“ deo ukrajinskog društva pričama o mitskoj „ruskoj pretnji“.
„To je samo prazna priča narodnog poslanika Olega Ljaška. Jedini način na koji bi Ukrajina mogla da odgovori na izmišljenu ’rusku pretnju‘ jeste da pošalje još neku grupu diverzanata ili terorista na Krim. O kakvom nuklearnom oružju on uopšte govori? To je prazna priča namenjena ultradesničarskom delu ukrajinskog društva. Jasno je da ’Nuklearni klub‘ nije filatelistički klub i da ne može jedna zemlja tek tako da se učlani u njega ili da započne proizvodnju nuklearnog oružja i da prođe bez posledica, a to se zna i iz iskustva Irana. U slučaju Ukrajine ne očekujem da će međunarodna zajednica reagovati, jer tu izjavu nije dao predsednik Porošenko ili neki drugi visoki ukrajinski zvaničnik, nego jedan od poslanika. Smatram da je to pre svega namenjeno ’unutrašnjem tržištu‘, a zvuči prilično neozbiljno“, kaže za Sputnjik politički analitičar Aleksandar Dudčak.
Nakon državnog prevrata 2014. godine Ukrajina je više puta izrazila nameru da povrati status nuklearne sile, a sada su celu priču ponovo „podgrejali“ ukrajinski radikali, koji su predložili da se ukine zakon „O pristupanju Ukrajine sporazumu o neširenju nuklearnog oružja od 1. jula 1968. godine“ i da se zemlji vrati pravo na taj vid oružja.
Lider ukrajinskih radikala Oleg Ljaško je rekao da Ukrajina ima „sve zakonske osnove“ da povrati status nuklearne sile, jer, prema njegovom mišljenju, zemlje-potpisnice ne ispunjavaju Budimpeštanski memorandum.
U trenutku raspada Sovjetskog Saveza Ukrajina je bila treća nuklearna sila u svetu, posle SAD i Rusije. Međutim, zemlja se 1994. godine odrekla nuklearnog oružja pridruživši se Budimpeštanskom sporazumu, koji su potpisali lideri Ukrajine, Rusije, SAD, i Velike Britanije. Zauzvrat je Kijev je mogao da računa na finansijsku pomoć i bezbednosne garancije tradicionalno velikih sila.
U naredne dve godine Ukrajinci su se, u skladu sa tim sporazumom, oslobodili svih zaliha sovjetskog nuklearnog oružja, demontirali su sve bojeve glave i transportovali ih u Rusiju.
Prvi predsednik nezavisne Ukrajine Leonid Kravčuk je objasnio da se na takav korak odlučio jer Kijev nije mogao adekvatno da upravlja tim arsenalom i rekao je da nikada nije zažalio zbog te odluke.
„Sa nuklearnim oružjem, bez sistema kontrole, proba, proizvodnje, bili smo nalik majmunu koji u rukama drži bombu i pritiska okidač“, izjavio je nedavno Kravčuk.
„Kijev pokušava da spekuliše povodom Budimpeštanskog memoranduma, ali trebalo bi imati u vidu da je tim dokumentom predviđeno da će Rusija zaštititi Ukrajinu u slučaju totalnog nuklearnog rata i da Ukrajina predaje Rusiji sve nuklearne glave, ali ne zato što je neko primorao Kijev da to uradi, već zato što Ukrajina nije bila u stanju da samostalno servisira rakete, jer je to preskupo. Osim toga, u skladu sa nezvaničnim dogovorima, Ukrajina je zauzvrat dobila ogromne povlastice, poput nabavke ruskih energenata po unutrašnjim ruskim cenama, ili potpune otvorenosti ruskog tržišta za ukrajinske proizvode. Zahvaljujući tome, Ukrajina je zaradila desetine milijardi dolara. I sada kada poslanici u Vrhovnoj radi pričaju o vraćanju statusa nuklearne države, to zvuči smešno. Pre svega, međunarodna zajednica nikad ne bi pristala na to iz bezbednosnih razloga“, kaže za Sputnjik Aleksej Martinov, direktor Instituta za moderne države.
Kada se pre dve godine diskutovalo na tu temu neki eksperti su ocenili da bi Ukrajina, ipak, mogla da proizvede nuklearnu bombu i izračunali su da bi joj za to bilo potrebno 10 godina. To je objašnjeno time što je ta zemlja od SSSR-a nasledila značajan potencijal, pre svega tehnologije i stručan kadar.
Osim toga, u Ukrajini postoje velika nalazišta uranijuma, nuklearne elektrane i fabrike u kojima su se u sovjetsko doba proizvodile balističke rakete.
Međutim, Martinov za Sputnjik tvrdi da Ukrajina nema potencijal da obnovi proizvodnju nuklearnih raketa.
„Istina je da su u sovjetsko vreme velike naučne škole bile smeštene u Ukrajini, da je ta republika proizvodila rakete i igrala važnu ulogu u sovjetskom odbrambenom sistemu. Ali to je bilo pre 25 godina! Od tada su svi vodeći naučnici napustili zemlju, mnogi su se preselili u Rusiju, neki od njih i dalje rade u ruskom ’Rosatomu‘, a država Ukrajina je polako izgubila sve kapacitete i sada može samo da nostalgiše za onim što je izgubljeno i uništeno“, zaključuje Martinov.
Pojedini ruski vojni eksperti navode da je ideja Kijeva o vraćanju statusa nuklearne sile Ukrajini samo pusta želja, jer „Ukrajina zapravo nikad nije ni bila nuklearna sila“. Ovde se, kako ističu, radi o pogrešnom tumačenju prošlosti i iskrivljavanju istorije. Situacija je, kažu, jasna — nuklearno oružje koje se nalazilo na teritoriji Ukrajine bilo je vlasništvo SSSR-a, a Rusija je, prema međunarodnom zakonodavstvu, pravna naslednica te zemlje.
