Mihajlo Zec bio je u SFRJ ono što se u Americi zove self-maid man — čovek koji je poštenim radom ni iz čega stvorio imetak. Sa 19 godina napustio je rodno selo pored Prijedora i došao u Zagreb, gde je završio mesarski zanat. Do 1991. stekao je mesaru, kuću na zagrebačkoj Trešnjevci, oženio se i dobio troje dece, Dušana, Gordanu i Aleksandru.
Sreća porodice Zec prekinuta je oko ponoći 7. decembra 1991, kada je na vrata njihove kuće zakucala grupa pripadnika hrvatske paravojne formacije, po svom komandantu Tomislavu Merčepu poznata kao „merčepovci“.
To su bili Siniša Rimac, Munib Suljić, Igor Mikola, Nebojša Hodak i Snježana Živanović. Mihajlo Zec ubijen je u dvorištu svoje kuće, a supruga Marija i dvanaestogodišnja ćerka Aleksandra odvedene su na zagrebačko brdo Sljeme, gde su ustreljene u potiljak. Drugo dvoje dece, sin Dušan i ćerka Gordana preživeli su jer su spavali i nisu ništa videli.
Iako su ubice uhapšene nekoliko dana pošto su počinili zločin, pušteni su na slobodu jer njihovi advokati nisu bili prisutni kada su davali iskaze. Za ubistvo Mihajla, Marije i Aleksandre Zec nikada više nisu odgovarali.
Premda priznanja ubica nisu uvažena, hrvatski sud nije prihvatio ni iskaze svedoka koji su videli da je Siniša Rimac ubio Mihajla Zeca. Niko nikada nije objasnio zašto je policijska ekspertiza prema kojoj je dokazano da je oružje oduzeto od optuženih identično onome kojim su ubijeni članovi porodice Zec manjkava. Sud takođe nije uzeo u obzir ni forenzičku ekspertizu kombija, kojom je dokazano da su u njemu vožene Marija i Aleksandra Zec.
Objašnjenje je jednostavno — u sve se umešao tadašnji vrh hrvatske politike. Tadašnji vrhovni tužilac Hrvatske bio je funkcioner HDZ-a Vladimir Šeks.
„Prema tvrdnji tužioca koji je operativno radio na tom predmetu, Šeks mu je sugerisao da se ne žali na oslobađajuću presudu“, kaže zagrebački advokat Anto Nobilo, koji je bio pravni zastupnik preživelih članova porodice Zec.
Umešanost komandanta paravojne jedinice Tomislava Merčepa nikada nije dokazana i verovatno je i nema, tvrdi Nobilo, iako je Merčep umešan u mnoge druge zločine nad Srbima širom Hrvatske.
Prema Nobilovim rečima, slučaj ubistva porodice Zec banalan je primer pljačke. Mihajlo Zec je pozajmio novac jednom od svojih ubica, a oni su, kaže Nobilo, te noći krenuli u njegovu kuću da ga zaplaše i pokušaju da mu iznude još novca. Međutim, pljačka se pretvorila u trostruko svirepo ubistvo.
„Ovo u svojoj osnovi nije bilo političko nasilje, premda je imalo kontekst. Ludo vreme, pa su mislili da se prema Srbima može postupati na bilo koji način. Ali cilj je bio, pre svega, čist kriminalni“, objašnjava Nobilo.
Stradanje porodice Zec utisnuto je u kolektivno sećanje kako u Srbiji, tako i Hrvatskoj. Postalo je simbol jednog strašnog vremena, prema rečima bivšeg predsednika hrvatskog Helsinškog odbora, najmanje iz tri razloga.
„Prvo, zato što je, za razliku od drugih situacija, odmah bilo jasno ko je odgovoran i ti koji su odgovorni nisu kažnjeni. Drugo, i ono što mi se čini najvažnije, zato što su ljudi koji su sudelovali u tom ubistvu naknadno dobili odlikovanja hrvatske države, a jedan je dve godine bio čak i telohranitelj tadašnjeg ministra odbrane Gojka Šuška, što znači da je iz privatnog zločina skupine vojnika, koji se svugde može dogoditi, učinjen državni zločin“, objašnjava Puhovski.
Kao treći razlog zbog čega je zločin nad porodicom Zec postao paradigmatičan jeste što je on, prema rečima Puhovskog, trebalo da pokaže, mnogima neuspešno, najgoru stranu rata.
Za Rimca i njegovu grupu, ubistvo Mihajla, Marije i Aleksandre Zec bio je tek početak ostavljanja krvavih tragova. Nastavili su da ubijaju širom Hrvatske — u Pakračkoj Poljani, Gospiću i svuda kuda ih je vodio njihov komandant Tomislav Merčep.
Rimac i Suljić su za zločine u Pakračkoj Poljani i osuđeni na zatvorske kazne, ali je bivši hrvatski predsednik Stipe Mesić Rimcu pomilovanjem skratio kaznu, a Suljić je u zatvoru umro. Siniša Rimac penzionisan je kao pukovnik hrvatske vojske. Nosilac je osam hrvatskih vojnih odlikovanja. Nije poznato kako spava i da li mu na san dolazi dvanaestogodišnja devojčica koju je njegov ratni drug Munib Suljić ustrelio u potiljak.
Ni Tomislavu Merčepu ništa ne fali. Posledinji put kada se pojavio u javnosti, na skupštini Hrvatske stranke prava, nosio je crnu do grla zakopčanu košulju. Tom prilikom pozdravio je uzdignute šake uz poklič „Za dom spremni!“. Ipak, maja ove godine osuđen je na pet i po godina zatvora zbog ratnih zločina nad srpskim civilima u Zagrebu, Pakracu i Kutini.
Dušan i Gordana Zec žive u Banja-uci. Posle pogibije roditelja i sestre othranila ih je baka. Na inicijativu Anta Nobila, koji ih je zastupao pred hrvatskim sudom, dobili su novčanu odštetu i nezvanično izvinjenje. Zvanično, Hrvatska im se nikada nije izvinila za to što su ljudi obučeni u hrvatske policijske uniforme ubili njihove roditelje. I odšteta je zamaskirana u jednokratnu novčanu pomoć jer su kao maloletnici ostali bez roditelja.
Pravda, nažalost, nikada neće stići ubice Mihajla, Marije i Aleksandre Zec. Pošto su porekli sve što su priznali, ubice su zaćutale. Rimac je odslužio kaznu za drugi zločin i na slobodi je, Suljić je umro u zatvoru, a o ostalima se malo zna.
„Nažalost, u pravosudnom smislu, ta je priča završena. Oni koji su to počinili kasnije su oslobođeni, u međuvremenu, nekoliko ih je umrlo i to se više ne može ponoviti“, kaže Nobilo.
