Uz projekciju slika na kojima se vide krstovi kojima su od pre nekoliko godina obeležena mesta užasa i stradanja, Dušan Bastašić podsetio je da je u njima pobijeno 40.000 ljudi, od toga 38.000 Srba.
„Ta mesta na kojima se dogodilo zlo priroda je obdarila lepotom, zelenilom, šumama i proplancima… Do njih, međutim, vode neki blatnjavi putevi, zarasla su i o njima svedoče samo krstovi koje smo postavili“, kazao je Bastašić i napomenuo da oba udruženja čine sve da od zaborava otrgnu taj deo istorije srpskog života i stradanja. U planu je i podizanje kapele ispred Šaranske jame, koju će projektovati Predrag Ristić, dodao je Bastašić.
Na skupu su govorili i potomak žrtava Boris Begović, kao i pesnici Miroslav Maksimović i Matija Bećković.
„Mi mislimo da znamo dosta o genocidu koji je izvršen nad Srbima, Jevrejima i Romima. U tom znanju ima i mnogo poluznanja i onoga što nije shvatanje suštine i značaja toga što se dogodilo. A ima, pravo govoreći, čak i neznanja“, rekao je Maksimović.
„Pored takvog znanja, nema ni uvida i pristupa celovitosti tog problema, pa se događa da Goranova ’Jama‘ prestane da bude predmet školske nastave“, napomenuo je Miroslav Maksimović.
Govorećoi o utiscima sa nedavnog puta u Liku i obilaska 33 stratišta, uverio se, kaže, gledajući taj rajski pejzaž suočen sa ljudskim zlom, koje se u njemu odvijalo, da takve stvari teško može opisati istorija.
„To može da učini, kako treba, jedino umetnost. Samo umetnost može da onestvari tu realnost zla“, rekao je Maksimović.
„Najveća je jama zinula u nama, ona najviše zaprima“, kazao je Matija Bećković otkrivši da ga je put u Liku vodio i pored onih njiva gde su stradali njegovi najmiliji, zajedno sa velikom „bezgrobnom vojskom“:
„Ta naša sveta geografija, naša jamografija, ostala je do danas nepoznata i nama samima. U početku me zanimalo samo proročanstvo jezika, kako su se te jame zvale pre nego što se u njima desilo to što se desilo. Recimo, ime Jadovno ne bi tako naknadno bilo pronađeno kao što se unapred zvalo i čekalo da se tamo dogodi ono što se dogodilo. I kao i te hiljade nevinih ljudi postradalih na pravdi boga koji nisu verovali da se može desiti to što će se desiti, tako mi ne verujemo da se desilo i pošto se desilo. I to je nešto verovatno nezapamćeno u evropskoj istoriji. Narod koji je nekoliko puta bio predviđen za istrebljenje, za koga je bila propisana kvota sto za jednoga, koji je ubijan bez spiska i po spisku, on je u naše vreme prozvan i genocidnim. Oni koji to govore bi bili u pravu ako bi se to odnosilo na genocid koji smo mi počinili prema svojim pokojnima. Dučić je napisao ’Radosne pobede heroji nam dadu, ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi‘, ali naši mrtvi tu pravdu nisu izborili“, zaključio je Bećković.
