Kroz multimedijalni projekat koji na sceni dočarava atmosferu Tesline laboratorije, Karajlić je predstavio genija kao čoveka koji je sve činio za dobrobit čovečanstva, kroz mentalitet i karakter Ličanina sa specifičnim smislom za humor, koji nikad ne odustaje. U intervjuu za Sputnjik autor objašnjava da je na taj način ozvaničio „tajnu vezu“, istraživanje o zemljaku, i sam je poreklom iz Teslinih krajeva, koji je promenio svet. Posle novosadske publike, predstavu očekuje beogradska, banjalučka, a zatim sledi i premijera u Gračanici
Predstava je nastala povodom 160 godina od rođenja Nikole Tesle. Šta ste hteli da postignete? Mnogi su se bavili Teslom na različite načine, a iz kog ugla ga Vi posmatrate?
— Mene je najviše interesovao njegov svetonazor, šta je njega rukovodilo, zašto je donosio takve odluke, koje ponekad nama običnim smrtnicima nisu bile razumne, na koji način je dolazio do svojih otkrića, šta mu je bila ideja vodilja, koji je to krajnji rezultat kome je težio. Očigledno, nije mogao da dođe do njega jer, jednostavno, bio je omeđan ljudskim vekom. Najviše me je interesovao način njegovog razmišljanja i kakva je osoba bio. To sam saznavao čitajući razne knjige, ali sam najviše saznao iz njegovih spisa koje je dao kao vrstu memoara, to su „Moji izumi". U tim rečenicama se zapravo kriju crte njegovog karaktera, na koji način je donosio odluke, kako je dolazio do svojih velikih otkrića.
Da li je istina da je rođak Donalda Trampa prvi ušao Teslinu sobu?
— To je za mene nova informacija koju su mi preneli prijatelji koji su je našli u stranim novina, a sad čujem da su je i naše prenele. Da, čovek koji je bio zadužen za spise nađene u sobi Nikole Tesle je stric Donalda Trampa. Ja igram strica američkog predsednika, pa koristim ovu priliku da ga pozovem da vidi predstavu, da vidi kako mu je izgledao stric.
Gotovo svi koji su se umetnički bavili Teslom na Zapadu predstavili su ga kao čudaka. Vi ste se potrudili da ga predstavite i kao običnog čoveka, a posebno da kao važan deo njegove ličnosti prikažete i karakter koji je poneo sa ovog podneblja.
— Ti sa Zapada ne znaju lički mentalitet, tako da očigledno nisu uspeli da preslikaju kompletnog Teslu, onakvog kakav je zaista bio. Mislim da je to glavni razlog što Spilberg nije snimio film o njemu, iako je početkom osamdesetih dao veliki novac za knjigu Margaret Čejni, koja je jedan od Teslinih biografa. On je osetio da se igra s nečim što baš i ne razume. To je taj lički mentalitet, upornost, tvrdoglavost i specifičan humor koji neguju ljudi iz tog kraja, i naravno, ono što je najvažnije za taj mentalitet je to da nikad ne odustaju, da uvek idu do kraja i da se nikada ne predaju. Takav je bio Tesla, s tim što sam ja u nekim njegovim rečenicama pronalazio i čoveka koji je sebe otkrivao kao „obično ljudsko biće“. Kad piše u jednoj rečenici o tome kako mu je bilo kad je kao gost Engleske akademije seo u Faradejevu fotelju, a onda kaže: „A u levu ruku su mi sipali onu blagodatnu smeđu tečnost“, pretpostavljam da se ne radi o čaju.
Da li ste svesni da govorite za medij koji nije preporučen od strane Evropske komisije?
— Oni su izazvali reakciju drugog dela planete, mene je čudilo kako se to ranije nije desilo, kako neko ko je gledao dvadeset godina jedne te iste budalaštine s jedne strane sveta nije reagovao, a ima mogućnosti novčane i tehnološke, kako nije reagovao ranije. Možda zato što ova druga strana nikada nije verovala da joj trebaju mediji kao oružje, možda je zato kasnila reakcija Ruske Federacije, iako je Sovjetski Savez prvi koristio medije, naročito film, u propagandne svrhe.
Ima li dr Nele Karajlić grižu savesti? Vi ste prvi lažni doktor na prostoru bivše Jugoslavije. Danas je to opšti trend i već nas skupo košta, a tek će koštati našu decu.
— Nisam nikad razmišljao na taj način, uvek sam parafrazirao Betovena „kraljeva je bilo i biće, a Betoven je samo jedan“. Govorio sam da je doktora bilo i biće, a dr Karajlić je samo jedan. Sad to mogu da proširim rečenicom — lažnih doktora je bilo i biće, ali jedan je lažni dr Nele Karajlić.
