Prema njegovom mišljenju, ova dva događaja predstavljaju onaj momenat „kada su ti zaboravljeni ljudi na svim stranama ’okrenuli ploču‘ i odbacili savete i preporuke stručnjaka i elite“.
Za elitu bi bila „užasna greška“ kada bi odbacila njihovo mišljenje i „pokušala da zaobiđe“ njihov izbor, piše naučnik.
Ubrzavanje naučno-tehničkog napretka vodi ka tome da ljudi sve češće gube posao, a intenzivni razvoj interneta i pratećih platformi pooštrava ekonomsku nejednakost, omogućavajući sticanje ekstra prihoda samo ograničenoj grupi ljudi, nastavlja Hoking i dodaje da je to „neizbežno, da je to napredak koji, međutim, ima destruktivni karakter na socijalnom planu“.
Naučnik smatra da se u savremenom svetu „finansijska nejednakost ne smanjuje, nego raste“, a „mnogi ljudi mogu da vide kako opada ne samo njihov životni standard nego i nestaje mogućnost da se ikako zarađuje za život“.
Sa ekspanzijom interneta ta nejednakost postaje još očiglednija. Sada je ljudima u zemljama Afrike, južno od Sahare, telefon dostupniji od čiste vode, piše Hoking.
Siromasi koji žele da dostignu „nirvanu koju su videli na Instagramu“ prvo putuju u velike gradove, a zatim u potrazi za boljim životom idu u inostranstvo. Na taj način redovi ekonomskih migranata rastu, a oni iznose nove zahteve za infrastrukturu i ekonomiju.
Tolerancija prema njima među lokalnim stanovništvom opada i to još više hrani politički populizam. A pred čovečanstvom su najozbiljniji problemi, pre svega ekološki, koje je potrebno rešavati zajedničkim snagama, objašnjava Hoking.
„Sve nas to podseća da se nalazimo u najopasnijoj etapi razvoja čovečanstva. Sada imamo tehnička sredstva sposobna da unište planetu na kojoj živimo, ali još nismo smislili načine da to izbegnemo“, piše Hoking.
Kako bismo izbegli katastrofe, ne smemo graditi barijere između zemalja, potrebno je da ih rušimo. Ako želimo da imamo mogućnost za to, svetski lideri su dužni da priznaju da su mnogo takvih mogućnosti propustili i da nastavljaju da ih propuštaju“, naglašava Hoking.
