Već u januaru naredne godine, politički život Srbije postaće bogatiji za jednu političku stranku. Pokret „Dosta je bilo“, saopštili su njegovi čelnici, prerasta u stranku.
Za analitičara Cvijetina Milivojevića prerastanje pokreta „Dosta je bilo“ u političku stranku logičan je sled događaja. Posle pozitivnog iznenađenja koji je pokret napravio na prošlim izborima, kaže Milivojević, logično je da iz statusa nevladine organizacije preraste u političku stranku.
„On i nije bio klasična nevladina organizacija, bilo je reči o političkoj organizaciji koja nije ispunjavala formalne uslove da postane stranka, ali očigledno je da se sa rastom podrške stvari zaokružuju. Sada mu se više ne može prigovarati da se pod maskom nevladine organizacije krije i učestvuje na izborima“, kaže Milivojević.
Onoga trenutka kada uđete u parlament, kada institucionalizujete svoju poziciju, kada prihvatite praktična pravila igre, potreba da se podeli aktivnost i da se neke funkcije i neki poslovi podele, razlog je da amorfni politički pokret preraste u stranku, naglašava profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković.
„Svi koji su došli na talasu antistranaštva i kritike klasične političke pozicije stranaka preživeli su kao transformaciju ulazeći u parlament. Uključujući i feminističke organizacije i ekološke stranke, koje su najparadigmatičniji primer kako da krenete sa zamenljivim poslanicima, sa promenljivom strukturom i onda završite u manje-više tradicionalnoj stranačkoj infrastrukturi“, objašnjava Stojiljković.
Borba protiv partokratije je, kako je saopšteno, osnovni cilj pokreta/stranke „Dosta je bilo“.
„Partijskim zapošljavanjem nesposobnih partijskih kadrova sa kupljenim diplomama, koji su postavljeni na izmišljena administrativna radna mesta, javni sektor sada broji preko 700.000 ljudi, a 15 odsto je partijski višak. To nas godišnje košta milijardu evra“, rečeno je na konferenciji za novinare na kojoj je saopštena odluka o prerastanju pokreta u stranku.
Borba protiv partokratije utkana je i u statut „Dosta je bilo“ i naglašavaju da su jedina politička organizacija u Srbiji koja u statutu ima zabranu partijskog zapošljavanja i nameštanja javnih nabavki i tendera.
„Dosta je bilo“ nije prva koja se deklarativno zalaže za borbu protiv partokratije. Srpska opozicija je, tokom devedesetih godina prošlog veka, imala sličan program, a borba protiv partokratije bila je jedna od glavnih slogana na izborima koji su prethodili 5. oktobru. Nijedna stranka do sada, međutim, nije imala uspeha u toj borbi.
Mnoge stranke proglašavale su za svoj cilj borbu protiv partokratije, ali one, kada to kažu, ne misle na klasičnu borbu protiv partokratije, već na neke vidove borbe protiv nje, objašnjava Milivojević.
On govori o praksi koja u važi u Srbiji, o međupartijskom konsenzusu i o paktu o nenapadanju, koji važi samo u slučaju kada su u pitanju partijski kadrovi zaposleni u državnoj upravi ili javnim preduzećima.
Partokratsko nasleđe dovelo je do toga da se sadašnja vlast pre odluči da smanji penzije za 1,7 miliona penzionera, nego da otpusti deset do dvadeset hiljada birokrata, koji su zaposleni po partijskim linijama, kaže Milivojević.
„Ako je ’Dosta je bilo‘ mislio da želi da podvuče crtu ispod takve prakse u našem političkom, društvenom, ekonomskom i socijalnom životu, onda je to poruka koja je sasvim na mestu i koju će većina birača u Srbiji prihvatiti pozitivno. Ali ako je mislio da se bavi opštom pričom, kao u vreme socijalizma, o tome da je partokratija zlo, onda je to prazna priča“, zaključuje Milivojević.
Stranke imaju mehanizme za borbu protiv partokratije, ništa manje od drugih organizacija, objašnjava profesor Stojiljković, ali pitanje je koliko su u takvim zahtevima autentične ukoliko ne trpe pritisak civilnog društva, nevladinih organizacija, medija i demokratski oblikovane javnosti.
„To je upotrebljiva politička formula. Vidite da svuda u svetu raste talas antiestablišment stranaka, onih koji kritikuju korupciju otuđenih političkih elita, onih koji su se odrodili od naroda, onih koji su, u bivšim komunističkim zemljama, zaposeli državu kroz partijsko oblikovanje politika i sistem partijskog pokroviteljstva i zapošljavanja, kod nas tipično po tome što se radi o stotinama hiljada pozicija i ljudi. U jednoj stagnantnoj ekonomiji, kanal političke promocije i zapošljavanja bio je jedan od najotvorenijih. U takvim uslovima, prva stvar koja je popularna među građanima je kritikovati partije, partijsku vladavinu i partijsku državu“, naglašava Stojiljković.
Međutim, pitanje je koliko je moguće održati takav koncept sopstvenom praksom i primerom, pogotovo kada jedna stranka dođe na vlast, dodaje on. Građani Srbije, a i šire, naviknuti su na to da jedna priča važi tokom izbora, a druga nakon njih.
„Strankama je korisno da imaju antistranačku retoriku, ali koliko će biti uverljiva u tome zavisi od pritiska nas građana, medija i javnosti“, zaključuje Stojiljković.
