Uporno ponavljanje albanskog premijer Edija Rame da je ujedinjenje Albanija i Kosova neizbežno i da će se dogoditi na putu ka Evropi, za mnoge je samo „jedrenje na propaloj ideji“ koja se koristi u dnevnopolitičke svrhe.
Međutim, šta ako ovo nije samo prazna priča, već uvertira u nešto što je moguće uraditi? Da li Albanci pod krovom EU zaista mogu da formiraju veliku, odnosno, kako to danas zovu, prirodnu Albaniju? Da li države koje su članice EU mogu da se „spajaju“ u jednu državu i postoji li mehanizam unutar EU koji to reguliše?
Dr Stevan Gajić, sa Instituta za evropsku politiku, kaže da EU nema mehanizam koji bi to regulisao i podseća da dve suverene države mogu da odluče o ujedinjenju nezavisno od bilo kakve organizacije čiji su članovi. Isto važi i za regije.
„EU nema mehanizam preko koga bi se etničke grupe iz dve ili više država ujedinile. To je pitanje oportunizma, odnosno da li postoji prilika na širem međunarodnom planu za takvu akciju. Konkretno, u ovom slučaju koji se tiče projekta ’Velike Albanije‘, mislim da je on malo zakasnio, jer je najbolje vreme za to bilo kraj devedesetih“, kaže on.
Za Kosovo ne može da se kaže da je suverena država, bar ne još, ali nije isključeno da bi se ono moglo naći u EU, po nekom modelu samo za njih primenljivom i osmišljenom, kao SSP koji nije ratifikovan u parlamentima svih 28 država-članica EU, već samo u Evropskom parlamentu, i kao što je samo proglašenje nezavisnosti, uostalom, na taj način bi se, voljom građana Kosova i Albanije, dakle — referendumom, moglo doći do spajanja.
Najbolji primer spajanja dveju država je Nemačka, koja je posle Drugog svetskog rata bila podeljena na Istočnu i Zapadnu. Spajanje jedne nacije do tada podeljene u dve države označilo je trenutak promene dotadašnje posleratne istorije Evrope i sveta. O spajanju država govorilo se i u skorije vreme. Bivši predsednik Rumunije Trajan Basesku zdušno je promovisao ideju ujedinjenja Rumunije i Moldavije — tvrdeći da je reč o jednom narodu koji živi na dve teritorije.
Hipotetički, ako bi se Albanija i Kosovo našli u EU i odlučili da se ujedine, i ako bi istom linijom krenuli i Albanci iz Crne Gore i Makedonije, sa juga Srbije, iz Grčke… Stvorila bi se nova država Albanija. Ali da li bi to moglo da „prođe“ bez oružja? O tome Gajić kaže:
„I da smo svi članovi i NATO-a i EU, to ne bi moglo da prođe bez rata. Promena granica ili čak razmena teritorije među državama može da se desi ili uz saglasnost svih zainteresovanih ili uz rat. To je prosto takav mehanizam, i sama EU nema nikakav mehanizam niti pravni okvir za jednu takvu hipotetičku situaciju“.
On kaže da Albanija ima maksimalističke ciljeve i da se oni neće promeniti bez obzira na to što im, kako tvrdi, međunarodne prilike sada ne idu naruku, jer se desio razvod između Amerike i globalista, što je postalo jasno posle prvih reakcija nakon Trampove pobede. Gledano iz tog ugla, Ramine izjave, smatra naša sagovornik, jesu njegove želje, mada je jasno da oko „Velike Albanije“ postoji politički konsenzus u albanskom nacionalnom telu. Dakle, zaključak bi mogao da bude sledeći: Rama ipak ne govori u prazno kad priča o spajanju Kosova i Albanije pod kapom EU. Pitanje je da li će EU tako nešto dozvoliti, s obzirom na to da je Kosovo formalno pravno suvereni deo teritorije države Srbije.
