Šta reći i napisati o Fidelu Kastru, a da to već nije napisano i rečeno? O njegovom životu je i on sam toliko govorio, kao retko koji politički lider. Zaista, život Fidela Kastra toliko je poznat, gotovo do najsitnijih detalja. Za razliku od drugih svetskih lidera, Kastro nikada nije krio činjenice iz svoje biografije, bilo da su pozitivne, bilo da su negativne.
Većina svetske javnosti danas Kastra poima kao lidera jedne od poslednjih komunističkih diktatura na svetu. Ovakvo poimanje karakteristično je za zemlje Zapada.
Međutim, Kastro je mnogo više od toga. Malo ko bi u fotografijama sa suđenja Fidelu Kastru i njegovom bratu i sadašnjem kubanskom predsedniku Raulu iz 1953, prepoznao Fidela Kastra iz vremena posle kubanske revolucije.
Tada, svega nekoliko godina pre nego što će doći na vlast, Kastro je još uvek bio uzorni sin kubanskog plantažera šećerne trske, uglađeni advokat sjajne talasaste, unazad začešljane kose, sa tankim brčićima i u svilenom odelu.
Te godine je, 26. jula, mladi kubanski advokat Fidel Kastro poveo neuspeli napad na kasarnu Monkada u gradu Santjago da Kuba. Godinu dana ranije, Fulgensio Batista, koji je vedrio i oblačio kubanskim političkim nebom od 1933, zaveo je diktaturu, a advokat Kastro ga je tužio sudu uz zahtev da bude osuđen na 100 godina zatvora. Pošto je zahtev bio ignorisan, Kastro se odlučio za napad na Monkadu.
Za Batistu i njegovo okruženje bio je to početak i kraj političke karijere mladog dvadesetsedmogodišnjeg advokata Kastra. Za Kastra i njegove saborce, bio je to početak revolucije.
Iako osuđen na 15 godina robije, Kastro je iz zatvora pušten 1955, u okviru opšte amnestije političkih zatvorenika. On tada odlazi u Meksiko, gde okuplja grupu saboraca i osniva pokret „26. jul“. U Meksiku mu se pridružuje argentinski lekar Ernesto Če Gevara, koji će svojim levičarskim idejama uticati na mladog kubanskog nacionalistu.
Godinu dana kasnije, 2. decembra 1956, brodom „Granma“ Kastro, sa 82 saborca, iskrcava se na Kubi. Batistine trupe im prave zasedu, ubijaju većinu pobunjenika, ali jezgro pokreta sa Kastrom na čelu uspeva da izbegne pogibiju i sklanja se na planinu Sijera Maestra.
Borba protiv Batiste traje tri godine i na Novu 1959. Kastrove trupe trijumfalno ulaze u Havanu. Za te tri godine Kastro formuliše svoj politički program, koji uz nacionalizam i antiamerikanizam dobija i treću komponentu — komunizam.
U isto vreme, Kastro i saborci postaju ikoničke figure zapadne pop kulture. Pobunjenik protiv sistema koji je okovao Latinsku Ameriku skoro 200 godina, u kome je ovaj kontinent shvatan kao unutrašnje dvorište SAD, a kojim su vladali bogati latifundisti, dok su celokupnu industriju u svojim rukama držale američke korporacije, Kastro se, svojim imidžom, idealno uklopio u pobunu mladih na Zapadu, nadolazeću epohu rokenrola, hipi, antiratnog, feminističkog i ekološkog pokreta.
Pošto su većinu opreme izgubili u brodolomu koji je „Granma“ doživela pred iskrcavanje i u zasedi koju su im postavile Batistine trupe, Kastro i njegovi saborci nisu imali čime da briju brade, te su ih usvojili kao deo imidža.
Dugih brada i kosa, u izgužvanim uniformama bez oznaka, postali su modne ikone mladih širom sveta i odudarali su od do tada važećih stereotipa za Latinoamerikance, po pravilu uredno obučene u kicoška odela.
Njihov imidž, nastao iz nužde, postao je redovna „uniforma“ studenata i intelektualaca širom sveta.
Kastrovoj legendi doprinelo je i njegovo ponašanje, nekonvencionalno u odnosu na druge svetske lidere. Uniformu nikada nije skidao; uvek je naglašavao solidarnost sa svim obespravljenim ljudima. Tako je, kada je prvi put prisustvovao zasedanju Generalne skupštine UN, zakupio hotel u crnačkom delu Njujorka, Harlemu.
Legendi o njemu doprinosila je i energija koju je imao. Nikada nije prezao da zasuče rukave i da ode na njivu kako bi sekao šećernu trsku, a ni bavljenje sportom mu nije bilo strano.
Čuvene su njegove fotografije kako igra bejzbol, na Kubi nacionalni sport, ili kako igra golf sa svojim saradnicima. Golf tu ima posebnu simboliku, kao sport rezervisan za bogate, čime ga je na neki način „oteo“ od privilegovanih klasa.
Međutim, ono što je najvažnije u njegovom imidžu jeste pobednički mentalitet koji je celog života gajio. Ne samo što je znao kako da pobedi, znao je i kako da pobedu sačuva.
Ne samo što je pobedio Batistu, pobedio je i Amerikance u Zalivu svinja 1961, a iste godine, kada je dozvolio SSSR-u da instalira nuklearne rakete na Kubi, pokazao je da je spreman na sve kako bi očuvao nezavisnost svog ostrva. CIA je pokušala da ga ubije preko 600 puta, ali činilo se da je vođa kubanske revolucije besmrtan.
Osim što je imao energije napretek, Kastro je bio izuzetno obrazovan, međutim, nije samo reprodukovao ono što je naučio, već je formulisao svoj posebni, originalni pogled na svet. Zbog toga su se svetski poznati intelektualci otimali da se sretnu sa njim. Opčinio je znanjem i šarmom Ernesta Hemingveja, Žan-Pola Sartra i mnoge druge intelektualce.
Kastrov pogled na svet bio je i zvanična ideologija Kube kojom je vladao. Bila je to kompilacija nacionalizma, antiamerikanizma i komunizma. Kubanski komunizam nije, osim kao inspiraciju, preuzimao modele iz tada vladajućih komunističkih zemalja, SSSR-a ili Kine.
Ambiciozan kakav je bio, Kastro je želeo da ostane upamćen ne kao puki podražavalac već kao čovek koji je osmislio i u delo sproveo originalan koncept komunističkog uređenja, podobnog za podneblje u kome se Kuba nalazi.
Kubanski komunizam bio je po mnogim svojstvima originalan u odnosu na evropske i azijske modele. Na Kubi ateizam nikada nije postao zvanična religija, niti su zabranjivane masonske lože.
Kastro se takođe nikada nije odrekao internacionalizma. Svoje ideje širio je po svetu, ako je bilo potrebno i vojnim intervencijama, kao u Angoli i Etiopiji, ili mirnim putem.
Njegovim idejama napajani su revolucionarni pokreti u Srednjoj Americi, od kojih je uspeha imao onaj sandinistički u Nikaragvi, ali i noviji politički pokreti u Venecueli, Boliviji, Brazilu, Argentini, Ekvadoru, Paragvaju i Urugvaju.
U medijima su se već pojavile analize kakvu je Kubu Kastro ostavio iza sebe i šta će se sa tim ostrvom dešavati u budućnosti. Međutim, Kastrova istorijska uloga nije u tome da li je Kuba za njegovo vreme ekonomski prosperirala ili je propala, koliko ima pismenih i da li je zdravstvo besplatno ili ne.
Ono što je Fidel Kastro uradio, prvi, jeste da je probudio Latinsku Ameriku, do njega učmalu u žabokrečinu političke i ekonomske korupcije, bede i apatije.
Do Kastra, Latinska Amerika je ona iz Markesovog romana „Sto godina samoće“, od Kastra taj kontinent počinje da se budi. Paradoks je da buđenje nije izvršio Kastro sam, niti Če Gevara, već mlađe generacije latinoameričkih političara koje su usvojile njegove ideje, poput pokojnog venecuelanskog predsednika Uga Čaveza, bivšeg brazilskog predsednika Lule da Silve ili bivše argentinske predsednice Kristine Kiršner.
Oni su usvojili onu ideju slobode koju je Kastro prvi razvio na latinoameričkom kontinentu, jer ako Latinskoj Americi nešto fali, fali joj sloboda. Sa slobodom dolazi i toliko željeni ekonomski prosperitet.
