Bivši generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen zatražio je pre nekoliko dana od evropskih zemalja da počnu da troše više na odbranu, upozorivši da najave Donalda Trampa o povlačenju američkih snaga mogu da znače nagli rast moći Rusije i Vladimira Putina.
Koga to Evropa treba da se plaši kada Rasmusen poziva članice Unije na veća izdavanja za odbranu i ko profitira od poziva nekadašnjeg čelnika Alijanse na dodatna naoružavanja NATO snaga?
Goran Jevtović, pukovnik u penziji, za Sputnjik kaže da takve izjave Rasmusena nisu ništa novo, jer su na samitu u Varšavi, ali i na ranijim samitima NATO-a, doneti zaključci da obavezna kvota za članice bude dva odsto nacionalnog budžeta i članice su obavezne da idu ka tom cilju. Kako navodi, finansiranje je stavka bez koje jedan tako agresivan savez ne može da funkcioniše.
„Oni su preduzeli niz mera, od niza ofanzivnih raketnih platformi, preko multinacionalnih snaga, brigade u Rumuniji i pitanja mobilizacije, koje bez pojačavanja budžeta nemaju smisla. To je držanje stalne tenzije, jer kada takvih tenzija ne bi bilo, NATO bi se raspao. Izjave Rasmusena treba posmatrati u tom smislu, radi održavanja dostignutog nivoa psihoze, jer prosečan Evropljanin ne sme da dođe u situaciju da se zapita: ’Šta će nam NATO i zašto ga finansiramo?“. To projektovanje stalnih pretnji, na prvom mestu od Rusije, terorizma i niza drugih globalnih pretnji je ambijent u kojem taj budžet može da se poveća“, objašnjava Jevtović.
Podizanje tenzija u Evropi, dodaje naš sagovornik, Alijansi služi da ostane na agendi agresivnog prodora na Istok.
„Tu više nema čak ni politike u rukavicama. Iako imaju standardnu frazeologiju da su tu da razgovaraju sa Rusijom i da hoće mir i prijateljske odnose, sve što rade je suprotno, jer NATO zapravo tek sada kreće sa stvaranjem sopstvenih snaga. Alijansa do pre nekoliko godina nije imala nikakve snage osim ’avaksa‘, nešto instalacija po svetu i strateških i operativnih komandi, ali sve drugo su bili nacionalni kontingenti. Sada prvi put imamo da će se praviti multinacionalni sastavi, koji će neposredno biti pod komandom savezničkih snaga NATO-a u Monsu ili združenih operativnih komandi u Napulju i širom Evrope“, napominje Jevtović.
Na pitanje ko profitira od kupovine naoružanja za NATO snage, Jevtović kaže da je u pitanju primarno američka vojna industrija, ali ne samo ona.
„Reč je pre svega o multinacionalnim kompanijama koje se prostiru širom severno-atlantskog područja. Čak 147 najjačih kompanija nisu čisto američke, već su multinacionalne. Tu je svakako i bankarski svet koji to podržava i prati. Naravno da su, uslovno rečeno, američke kompanije najjače, ali moramo imati u vidu i sve druge širom Evrope, ali i kanadske i mnoge druge osnovane na drugim kontinentima. Jačanje NATO-a svima njima odgovara“, kaže Jevtović.
Sličnog stava je i Sergej Jermakov, zamenik direktora Tavričeskog analitičkog centra Ruskog instituta za strateška istraživanja. Na pitanje da li će nastojanja NATO-a da evropske zemlje povećaju budžete za odbranu rezultirati kupovinom oružja od Amerike, Jermakov kaže da će se to najverovatnije desiti.
„Tramp je biznismen i doživljava NATO kao veoma koristan instrument za promociju američkih interesa. U tom smislu, njegov odnos prema Alijansi se ne razlikuje od odnosa njegovih prethodnika. Druga je stvar što će Tramp pojačati pritisak na evropske zemlje kako bi one izdvojile što više novca za budžet NATO-a, jer se radi o velikoj sumi — ako sve zemlje-članice budu izdvojile dva odsto BDP, Alijansa će dobiti oko 100 milijardi dolara. Taj novac će biti potrošen na modernizaciju nacionalnih armija po NATO standardima, to jest po američkim standardima. To bi bio pravi podsticaj za američku namensku industriju i to je ono što je Tramp i obećao tokom predizborne kampanje — nova radna mesta i jačanje pozicija SAD“, kaže Jermakov za Sputnjik.
