Po završetku prvog kruga predsedničkih izbora u Moldaviji, u ubedljivom vođstvu je kandidat Socijalističke partije i bivši ministar ekonomije i trgovine Igor Dodon sa 48,2 odsto osvojenih glasova, dok je 38,4 odsto dobila kandidatkinja proevropske partije Akcija i Solidarnost Maja Sandu, diplomac sa Harvarda, bivša ministarka obrazovanja i savetnica u Svetskoj banci.
Na trećem mestu se sa 6 odsto našao Dmitrij Čubašenko, kandidat Naše partije, dok su četvrto i peto mesto sa 3,1 i 1,8 odsto zauzeli bivši premijer Jurij Ljanka, sada lider Evropske narodne partije, i Mihaj Gimpu, bivši predsednik Parlamenta i lider liberala. Ostali kandidati su dobili do 1 odsto glasova. Izbore je takođe obeležila i niska izlaznost od 49 odsto, što je za oko 7 odsto manje nego na izborima za Parlament pre dve godine.
S obzirom na takve rezultate, može se, osim u slučaju naglog preokreta u vidu moguće povećane izlaznosti proevropski orijentisanih birača ili njihovog, malo verovatnog, masovnog bojkota (da bi izbori bili važeći, uslov je da na njih izađe 33,3 odsto birača), očekivati gotovo izvesna pobeda Igora Dodona u drugom krugu izbora 13. novembra. Iako predsednička funkcija nema neki naročiti značaj zbog nevelikih ovlašćenja, ono zbog čega su ti izbori značajni jeste mogućnost promene (spoljno)političke paradigme, budući da su moldavski birači, prvi put nakon sedam godina, većinski glasali protiv prozapadno orijentisanih partija. Odakle to svojevrsno „otrežnjenje“ Moldavaca?
Podsećanja radi, u aprilu 2009. godine, posle izbora za Parlament, organizovane su demonstracije prozapadnih partija protiv navodne izborne krađe za koju su optuženi tadašnji vladajući komunisti Vladimira Voronjina. Protesti su vrlo brzo prerasli u tzv. Tviter revoluciju, izvedenu po modelu „obojenih revolucija“ u Ukrajini 2004, Gruziji 2003. i Srbiji 2000. godine.
Na novim, vanrednim izborima u julu, četiri prozapadne stranke vrlo originalnih naziva (Liberalno-demokratska partija Vlada Filata, Liberalna partija Mihaja Gimpua, Demokratska partija Marijana Lupua i jedna manja stranka koja će se 2011. utopiti u Filatovu stranku) dobile su ukupno 53 od 101 mesta u Parlamentu Moldavije, formirajući vladajuću Alijansu za evropske integracije.
Građani Moldavije, države sa nešto više od tri miliona stanovnika, uglavnom poznate po najvećoj stopi siromaštva u Evropi, ženama žrtvama seks-trafikinga, visokim stopama kriminala, velikoj zavisnosti od doznaka gastarbajtera, „zamrznutom konfliktu“ u Pridnestrovlju, ali i po poznatim moldavskim vinima, ponadali su se boljem životu i uređenoj državi u okviru EU.
Bajkoviti evropski san se, kao i drugde posle „obojenih revolucija“, ubrzo raspršio kao mehur od sapunice, pretvarajući se u noćnu moru, a evropske integracije su postale sinonim za korupcionaške skandale, pljačku i rasprodaju državne imovine, nesmetano enormno bogaćenje bahatih političara i dalje siromašenje običnih građana, političku nestabilnost (za 7 godina promenjeno je 6 vlada i 4 vladajuće koalicije) i međusobna trvenja lidera prozapadnih stranaka, kao i razne vrste sumnjivih političkih dilova, u kojima su učestvovali čak i komunisti, podržavajući pojedine manjinske proevropske vlade, što je i bio okidač za odvajanje Igora Dodona i njegovih saradnika od komunista i osnivanje Socijalističke partije 2011. godine.
Posebnu „draž“ socijalno-ekonomsko-političkoj situaciji u Moldaviji daju oligarsi bliski vlastima, kojima se, ne bez osnova, pripisuje kontrola političke scene i „okupacija“ zemlje. Najveći među njima Vladimir Plahotnjuk, blizak saradnik Marijana Lupua, povremeno poslanik u Parlamentu, i čak u jednom trenutku kandidat za premijera, poznat kao vlasnik svega i svačega, smatra se „sivom eminencijom“ Moldavije, a njegov hotel „Nobile“ paralelnim centrom moći. Fotografije njegovog susreta sa pomoćnicom američkog državnog sekretara Viktorijom Nuland, čija je uloga u Evromajdanu u Ukrajini 2014. godine jako dobro poznata, koje su „procurele“ u javnost u maju ove godine, samo su još više pojačale taj utisak.
Vrhunac tajkunsko-političkih mahinacija predstavlja „pljačka veka“ — misteriozni, gotovo preko noći, nestanak milijardu evra (12,5 odsto moldavskog BDP) iz tri moldavske banke i njihovo prebacivanje na ofšor račune kompanija nepoznatih vlasnika 2014. godine. Taj skandal neviđenih razmera je krajem marta 2015. godine pokrenuo talas protesta protiv oligarha, a posebno protiv Plahotnjuka, širom Moldavije u organizaciji, kako prozapadnih, tako i proruskih partija, i oni u manjoj ili većoj meri traju do danas, a iz njih je, pored pomenute Naše partije i partije Maje Sandu, proizišla i partija „Dostojanstvo i istina“ Andreja Nastasea.
Čak ni poslovično nevešte birokrate EU nisu mogle da žmure na jedno oko i zahtevale su energičnu akciju, pa je tako priličan broj ljudi uhapšen i osuđen na zatvorske kazne zbog umešanosti u tu aferu, među njima i bivši premijer Vlad Filat. Za njega se sumnja da je samo bio žrtveno jagnje, jer pomenuta operacija nije mogla da bude izvedena bez znanja centralne banke, tada pod kontrolom Demokratske partije, dakle Plahotnjuka, sa kojim je Filat bio u sukobu.
Pokušaj „prepakivanja“ proevropske agende, potekao verovatno iz poznate oligarhijske kuhinje, uz sasvim izvestan element inostranosti, kroz povlačenje prethodno podnetih kandidatura Nastasea (15. oktobra) i Lupua (26. oktobra) i njihove pune podrške još neiskompromitovanoj Maji Sandu, zasad deluje kao neuspeo.
Dodon, koji je kampanju bazirao na okretanju Rusiji i državama Evroazijske unije, federalizaciji Moldavije (radi pomirenja sa Pridnjestrovljem) i ukidanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU iz 2014. na referendumu, od kojeg je moldavska ekonomija, zavisna od izvoza na rusko tržište, imala ogromnu štetu (zbog podizanja ruskih carina kao odgovora na SSP), očigledno je uspeo da rusku opciju ponovo učini privlačnom.
Njegova pobeda bi i za sam Kremlj predstavljala veliki uspeh, budući da bi to bio redak primer države koja se iz zapadne vratila u rusku orbitu. Da li će Dodon u svom naumu uspeti, ostaje da se vidi 13. novembra, ali i u periodu nakon toga.
