Rat u Bosni počeo je 1. marta 1992. godine kada je usred Sarajeva na Baščaršiji ubijen na svadbenom veselju Nikola Gardović. Čovek za čije je ubistvo 24 godine kasnije lider SBB Fahrudin Radončić okrivio kao nalogodavca Aliju Izetbegovića, lidera Stranke demokratske akcije, koju sada predvodi njegov sin Bakir.
Radončić je ovo izrekao kao svedok u sudu u Prištini u procesu protiv Nasera Keljmendija, negirajući da je Keljmendi umešan u ubistvo Ramiza Delalića Ćele, koji je ubio srpskog svata po, kako je rekao, nalogu Alije Izetbegovića. Dodao je da je Delalića „ubila bošnjačka državna mafija po nalogu Alije Izetbegovića“.
Ovo je, očekivano, izazvalo više nego burnu reakciju lidera SDA Bakira Izetbegovića, koji je u koaliciji na vlasti sa Radončićem, ali i ponovo otvorila pitanja istinitosti ratnih zločina koji su tokom rata u BiH na Zapadu po svaku cenu stavljani na dušu Srbima.
Da li je to istina došla po svoje?
Politički analitičar Anđelko Kozomara kaže da je još pre deset i više godina govorio da istina u Bosni i Hercegovini najviše odgovara Srbima, a da nju sprečava da izađe na videlo Bakir Izetbegović uz pomoć stranih ambasada zato što bi se videla stvarna uloga njegovog oca Alije Izebegovića, a i njegova, jer je bio uz oca sve vreme.
„Istina najmanje odgovara Bošnjacima, pritom ne umanjujem greške i zločine Srba, ali to što su Bošnjaci radili od ubistva srpskog svata do Markala i preuveličavanja zločina u Srebrenici — to je ono što njima najmanje odgovara. Pitanje je zašto je Radončić izašao sa ovom izjavom. Da li se on plaši za svoju bezbednost i budućnost ili je ovo proizvod direktnog sukoba sa Bakrom Izetbegovićem — ne znam. Ali činjenica je da rata u Bosni ne bi bilo da to Bošnjaci uz savetovanje američkog ambasadora u bivšoj Jugoslaviji Vorena Cimermana nisu uradili. Alija Izetbegović je odbio i Kutiljerov plan i izazvao otvoreni sukob posle ubistva srpskog svata na Baščaršiji“, navodi naš sagovornik.
On smatra i da je veoma zanimljivo da se u obrazloženju presude Radovanu Karadžiću u Hagu navodi da je „Tužilaštvo uspelo da dokaže samo 4.150 žrtava u Srebrenici“, što jeste, kako kaže, veliki broj, ali ni blizu onoga koji piše na spomen-ploči u Potočarima, gde stoji da je pobijeno 8.300 muslimana. Tu se, dodaje naš sagovornik, ne govori koliko je vojnika, a koliko civila.
„Poznato je kad su Potočari napravljeni kao memorijalni centar kao ideja tadašnjeg visokog predstavnika u BiH Pedija Ešdauna da je u Tuzli bilo oko 3.500 posmrtnih ostataka za koje nikada niko nije utvrdio ko su — nije rađena DNK analiza jer je to Ešdaun zabranio. Dakle, ne zna se ko su, šta su i odakle su i gde su poginuli — a svi su sahranjenu u Potočarima. Možda bi DNK analiza pokazala da nisu svi oni bili Bošnjaci i da nisu svi stradali u Srebrenici“, napominje Kozomara, dodajući da su to prvi sahranjeni u memorijalnom centru u Potočarima.
Kozomara podseća da su svetski eksperti godinama kasnije utvrdili da napad na civile usred bela dan u dva navrata na pijaci na Markalama 1994. i 1995. godine, kada je u prvom ubijeno 68 ljudi, a ranjeno 144, a u drugom ubijeno 37 ljudi, a ranjeno 90, nisu mogli da izvedu Srbi sa položaja na kojima su se nalazili. Što je svojevremeno tvrdio Alija Izetbegović, ali i zapadna javnost, i što je dovelo do NATO napada na Republiku Srpsku.
„Komandant Unprofora u to vreme, kanadski general Luis Makenzi, smenjen je zbog toga što je javno rekao da nije mogla na taj način da padne granata sa tadašnjih srpskih položaja“, navodi naš sagovornik uz podsećanje da je general Makenzi o tome svedočio na suđenju Karadžiću u Hagu.
Kozomara kaže da svi znaju da je istina spora, i da se teško probija, posebno u ovakvim međunarodnim odnosima.
„Našu istinu i našu priču Zapad nije hteo da čuje, i mi smo zbog toga bili žestoko kažnjeni i sankcionisani. Načelnik policije u Srebrenici 1995. godine Hakija Mehović, kome su u Srebrenici poginuli brat i otac, dakle koji nema razloga da voli Srbe, kaže — i to je ponavljao više puta, a to i piše u knjizi Ibrahima Mustafića — da mu je Alija Izetbegović rekao da je Bil Klinton, tadašnji predsednik Amerike, naredio da se 5.000 Bošnjaka žrtvuje i da je to jedini način da on uvede sankcije Srbima i da bombarduje Srbe. I tako je i bilo“, tvrdi Kozomara.
Ramiz Delalić Ćelo je ubio srpskog svata Nikolu Gardovića pred Starom srpskom crkvom na Baščaršiji 1. marta 1992. godine, i ranio sveštenika Radenka Mikovića. Istoga dana održan je i referendum na kojem su Bošnjaci i Hrvati odlučili da BiH napusti Jugoslaviju.
Krvava svadba na Baščaršiji bila je okidač za rat u BiH. To je u ponedeljak na svedočenju u Prištini naveo i Radončić, a Delalića opisao kao jednog od „najpoznatijih ljudi u BiH, koji je bio jedna od ikona rata, kako god to neko želeo da shvati“. Porodična tragedija Gardovića postala je i simbol stradanja sarajevskih Srba.
