Sjajna godina je iza nas, mislim pre svega na uspeh na Olimpijskim igrama. Možete li da napravite poređenje vaterpola u Srbiji i u nekoj mnogo bogatijoj zemlji, zašto nemamo bolje uslove?
— Vaterpolo je jedan od naših najvećih sportova, sport koji je možda uzeo najviše medalja u istoriji. Šesnaest godina sam igrao u Italiji, tada je vaterpolo bio u ekspanziji, ali ni tada, nikada nije bio komercijalni sport, zavisio je od društvene odgovornosti. Na naše finale na Tašmajdanu dođe dve i po hiljade ljudi. Vaterpolo ne može da se razvije, jer ne postoje bazeni sa velikim kapacitetom gledališta, a to je izuzetno važno, jer sponzori nemaju dobit. U vaterpolo ulažu samo oni koji vole taj sport.
Kako komentarišete trend bavljenja politikom naših asova, najpre Aleksandra Šapića, pa ministra u trećem mandatu, Vanje Udovičića i da li Vam se od politički angažovane izjave kapitena Prlainovića neko obratio i ponudio pomoć?
— Svako ima svoje aspiracije, možda su videli drugačiji prilaz životu. Ja sam ostao u sportu. Zaboravili ste Slavka Gaka, on je sekretar za sport u Beogradu, u pravu ste, najviše je vaterpolista. Inače, ne slažem se sa Prlainovićem, država ulaže u sport, ulaže veliki novac u saveze, svi oni imaju idealne pripreme. U moje vreme nisu postojala nacionalna priznanja, mi smo igrali za reprezentaciju zato što smo to voleli i želeli. Država je na fantastičan način rešila ulaganje u sport, klubovi su druga stvar. Njih može da pomogne lokalna samouprava, a oni koji ulažu u sport treba da budu oslobođeni dela poreza. To je jedini način da klupski sport živi. U tom smislu, pored fudbala i košarke, koji imaju najveću gledanost, svi ostali sportovi su amaterski.
Kakva je trenutna situacija u klubu, znamo da je Crvena zvezda imala velike probleme, kakve su Vam ambicije, očekivanja?
— Crvena zvezda i ove godine pokušava da se vrati na vrhunski nivo. Cilj nam je da uzmemo prvenstvo Srbije, da osvojimo Kup. To je tim koji uvek mora da teži najboljim rezultatima. Dok ima Zvezde, biće i Partizana, i obrnuto. Ranije su mislili da samo oni postoje, Zvezda je bila ugašena pre osam godina, tek kada sam se vratio iz Italije 2010. godine ponovo smo pokrenuli tu priču. Za šest i po godina ponovo smo osvojili Ligu šampiona, Superkup Evrope, dva prvenstva, dva kupa, sve to uz velike muke. To je borba, kao za sve u životu. Moraš da se boriš i da želiš, a da li ćeš da uspeš ili ne, ne znaš. Naša najveća želja je da stvorimo uslove da Crvena zvezda ima sportski centar nalik Partizanovom, da svi koji žele da treniraju imaju najbolje uslove. Krenuli smo od temelja, a želja nam je da deca koja počnu u Zvezdi uspeju. Već imamo dvojicu koji igraju u prvom timu, ali to je dug proces, stalna borba…
Koliko puta ste igrali protiv reprezentacije Rusije, kako se vaterpolo danas kotira u toj zemlji sporta?
— Mnogo puta, samo na olimpijadama na kojima sam igrao i u Atlanti, Sidneju, Atini, svaki put smo igrali sa njima. Mada, ruski vaterpolo je tada bio na višem nivou nego što je sada. Problem je u tome što sport sva više ide prema komercijali, biznisu, oni koji ne mogu to da izdrže gube ritam.
