Autor teksta Mihal Martens navodi da bi u slučaju da argumenti Srbije budu uvaženi Kosovo moralo da bude izbačeno ne samo iz UEFA, nego i iz FIFA, a zatim da napusti kvalifikacije za Mundijal u Rusiji, što bi bio veliki politički poraz za Zapad.
„Srbija argumentuje da je u Budimpešti povređen statut UEFA, u kojem piše da jedan savez može da se učlani samo ako ima sedište u državi koju priznaju Ujedinjene nacije“, navodi se u tekstu.
Autor objašnjava da bi, u slučaju da srpski zahtev bude uvažen, Kosovo moralo da napusti i FIFA, a time i kvalifikacije za Mundijal u Rusiji.
„To bi bio gorak poraz za Zapad, pre svega za SAD, Nemačku, Veliku Britaniju i Francusku, najvažnije pokrovitelje kosovske državnosti, jer kosovski uspesi u međunarodnom sportu su često potcenjen element u stvaranju specifično kosovskog identiteta u odnosu na Albaniju, a Zapad ima dobrih razloga da ga potpomaže. Strah od ujedinjenja Kosova sa Albanijom i mogućom kaskadom novih, a možda i nasilnih, pomeranja granica na Balkanu je veliki. Zato Zapad čini mnogo kako bi unapredio nacionalni kosovski identitet kosovskih Albanaca (srpsku manjinu za to neće moći da pridobiju). Do sada bez većeg uspeha.“
Autor navodi da je, međutim, džudistkinji Majlindi Keljmendi uspelo ono što zapadna politika godinama ne može: kada je na Olimpijskim igrama u Riju osvojila zlatnu medalju, u njenoj domovini su hiljade oduševljenih Albanaca mahale plavo-žutom zastavom Kosova, a ne crveno-crnom zastavom Albanije.
A ova potonja je „zastava Albanije, ali i zastava svih Albanaca. Njenu omiljenost prati i prkos prema istoriji koju mnogi Albanci doživljavaju kao nepravednu. Kada je u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine nastala prva albanska država, velike sile su na Londonskoj konferenciji utvrdile njene granice tako da su značajna područja naseljena Albancima dodeljena slovenskim državama Srbiji i Crnoj Gori. Do danas gotovo polovina od oko šest miliona Albanaca na Balkanu živi van Albanije — na Kosovu, u Makedoniji, Crnoj Gori, na jugoistoku Srbije“, ističe se u tekstu.
Kako se navodi, velika briga EU i SAD je da bi kosovski Albanci svoju nezavisnost mogli da vide i samo kao etapu na putu ka „Velikoj Albaniji“, jer bi ujedinjenje Kosova i Albanije moglo da podstakne i makedonske Albance, njihove sunarodnike na jugu Srbije, ali i Srbe u Bosni i Hercegovini i na severu Kosova, da se izdvoje iz svojih država.
„Iredentističku lančanu reakciju u vremenima kada se NATO kao sila reda u velikoj meri povukao sa Balkana niko ne želi. Zbog toga su zapadne sile zaštitnice Kosova od početka vodile računa o suzbijanju velikoalbanskih tendencija u regionu.“
No, te tendencije su primetne, kako je autor dalje objasnio, i pored toga što je prilikom proklamacije kosovske nezavisnosti i u prvom članu kosovskog Ustava zapisano da „Kosovo neće ispoljiti teritorijalne pretenzije prema drugim državama i neće težiti ujedinjenju sa nekom državom ili delom neke države“.
Kao primer naveden je pokret „Samoopredeljenje“ Aljbina Kurtija. I dok je za kosovske sportiste Albanija kao država za koju su smeli da nastupaju bila jedina mogućnost da se probiju do uspeha i slave, sada je članstvo u UEFA i FIFA mogućnost da se najpopularnijim sportom na svetu ojača i kosovski identitet.
Autor zaključuje da „uspeh Srbije u Lozani“ može da znači samo još jedan potez kojim se Kosovo „gura u ruke Albanije“.
