Priština je Briselu predala nove uslove za nastavak dijaloga sa Beogradom, među kojima se, pre svega, traži uspostavljanje granice između „dve države“.
Sumnjičav prema tome da je Priština samostalno postavila najnovije uslove koji, kako kaže, samo „dolivaju ulje na vatru“, srpski premijer Aleksandar Vučić razgovarao je sa visokom predstavnicom za spoljnu politiku i bezbednost EU Federikom Mogerini.
Iz šturog, diplomatski sročenog saopštenja, poput mnogih pre, nismo saznali ništa što već nismo znali: treba sprovesti sve do sad dogovoreno u dijalogu Beograda i Prištine (što je, s obzirom na Poglavlje 35 o Kosovu, osnovni uslov nastavka pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji). Nastavak evropskog puta od suštinskog je značaja za političku i ekonomsku budućnost Srbije, saglasili su se Vučić i Mogerini.
Sagovornici Sputnjika, analitičar Đorđe Vukadinović i profesor na Fakultetu političkih nauka (FPN) Slobodan Samardžić, smatraju da su najnovija dešavanja samo znak da se u praktičnom priznavanju nezavisnog Kosova daleko odmaklo, ali i da Vlada Srbije još ima manevarskog prostora da pruži otpor.
Prema mišljenju Vukadinovića, jedini mogući izlaz posle svega jeste prekid pregovora o pridruživanju EU.
„Nadam se da će biti snage i političke pameti, pa i hrabrosti da se tome odupre. U suštini, mislim da je jedini mogući ishod stopiranje ili zamrzavanje pregovora o pridruživanju, ili njihovo stavljanje na ’slepi kolosek‘, pa kada se stvore bolji politički uslovi, da se nastavi“, ocenio je Vukadinović.
Koliko god u Beogradu bili iznenađeni tim zahtevima, reč je, smatra Vukadinović, o grubljoj formulaciji starog, dobro poznatog zahteva.
Druga stvar je, kaže on, što mnogi u Beogradu — ne samo ova Vlada, nego i prethodna, ali je i ova nastavila sa tom praksom — zabijaju glavu u pesak.
Zašto je baš sada došlo do takvih zahteva Prištine može samo da se nagađa. Verovatno je procenjeno da je Beograd trenutno dovoljno podložan pritisku i da je u opštoj, globalnoj geopolitičkoj konfuziji, a posebno u regionu, možda sada pravi trenutak da se neke stvari po pitanju Kosova, koje se očekuju i u Prištini, Briselu i Vašingtonu, ubrzaju.
„Malo je verovatno da je ovo usamljeni i izolovani ’spontani‘ gest Prištine. Verovatnije je da je tu bilo nekog sufliranja i usklađivanja tajminga“, ističe Đorđe Vukadinović, i napominje da se u suštini potezi Prištine, Brisela i Vašingtona uvek koordiniraju i uzajamno potpomažu.
Na pitanje o daljem mogućem scenariju, on kaže da će verovatno biti isto kao i mnogo puta do sada.
„Priština podigne lestvicu vrlo visoko, zahtev bude brutalan, onda ga malo preformulišu i ublaže, pa to onda naši pregovarači prikažu kao veliki uspeh i pobedu. A u suštini, zahtev ostaje na stolu“, slikovit je Vukadinović.
„Naši prvo počnu da negoduju, pa onda jedan po jedan zahtev počnu da ispunjavaju“, kaže analitičar i smatra da bi bilo veoma loše ako bi se to dogodilo i sada.
Slobodan Samardžić je takođe mišljenja da Srbija ima još manevarskog prostora za reagovanje i da se još uvek nešto pita, ali i da je na njoj sada puna odgovornost za sve što sledi. Bez obzira na promenjene geopolitičke okolnosti i na to da danas međunarodna zajednica nije ono što je bila juče, o pitanju Kosova ne mogu da odlučuju Rusija ili Kina, naglašava on. Srbija će imati pomoć „trećih faktora“ samo ako sama bude zaista htela da sačuva Kosovo, tvrdi Samardžić.
„Atmosfera je sada takva da se tu može pružiti otpor, može se tražiti promena modusa pregovaranja (sa EU), pa čak i promena krajnjeg cilja. Ako EU ne može više da se širi, onda naš cilj ne može biti punopravno članstvo. Ali zato cilj može biti neka druga vrsta sporazuma sa EU, gde bi se neki sektori javnog života uređivali po ugledu na Uniju, a neki ne“, smatra profesor FPN.
To je, kako objašnjava Samardžić, nešto što odgovara današnjem stanju u Evropskoj uniji, koja sada ima „diferenciranu integraciju“.
„Nije integracioni proces svugde jednak i naše pridruživanje može biti diferencirano. Samo treba pratiti duh vremena“, kaže on u razgovoru za Sputnjik.
Ovakvu situaciju je, napominje Samardžić, trebalo očekivati.
„Priština ništa ne radi na svoju ruku i nikada nije ni radila. Uvek su iza njenih poteza stajale SAD ili Evropska unija. Briselu se sada žuri da završi taj posao, jer on zna koliko je ovoj Vladi stalo da nastavi pregovore, da se otvaraju neka nova poglavlja.“
To je nešto što Evropska unija može da iskoristi kao vrstu pritiska ili ucene na Srbiju, kaže Samardžić.
„Došao je trenutak i sada se mora odlučiti“, kategoričan je on.
Samardžić objašnjava da niko neće eksplicitno priznati Kosovo, ali hoće i defakto i dejure, jer pravno obavezujući dokument na čije potpisivanje se obavezala Vlada Srbije, prema pregovaračkom okviru iz 2014. godine, zapravo jeste dejure priznanje Kosova.
„Sve vodi ka tome — kada se napravilo 99 koraka, teško da se neće napraviti i stoti. Ako ga naprave, treba reći: predali ste Kosovo, i ostaće vam u istoriji poznato to junačko delo“, kaže Samardžić.
Zato, smatra profesor FPN, Vlada treba da iskoristi trenutnu klimu i traži promenu modusa pregovora, pa čak i promenu krajnjeg cilja — ulaska u EU, koja više ne može da se širi na način kako je to činila do sada.
