On smatra da je zaborav najveći greh. Zato je napisao monografiju o crkvi u svom mestu, monografiju o srpskoj čitaonici, monografiju o pevačkom društvu, knjigu o školama i knjigu "Stevan Sremac — Senćanin", koja je doživela tri izdanja. Objavio je i brojne eseje posvećene životu u Vojvodini. Terzić se nada da će prikupiti sredstva za izdavanje dela "Ruska Emigracija u Senti" koje govori o uticaju Rusa na kulturni život Sente, Banata i Vojvodine.
Kako su se ruski emigranti uopšte našli na prostoru Vojvodine i zašto ih je naša država, tadašnja Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca prihvatila?
— Postoje, po meni, tri razloga. Rusi i Srbi su braća po krvi, po veri i tradiciji. Prema njima imamo dug iz Prvog svetskog rata. Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević se školovao u Rusiji, u vojnoj školi u Petrogradu, a i patrijarh Varnava takođe je učio crkvene škole u Rusiji. Iz svega toga se vidi da smo mi primajući ruske emigrante vraćali taj veliki dug koji smo bili dužni da vratimo.
Ruski emigranti su bili izuzetno obrazovani, a svoje znanje preneli su generacijama Senćana. Kako je moguće da ih je ta mala sredina prepoznala kao ljude koji mogu da doprinesu zajednici svojim znanjem i iskustvom, kako ih je tako lako prihvatila?
— Ruska emigracija je dolazila prvo sa Krima u Tursku, zatim u Bugarsku, a potom u južnu i užu Srbiju u veće gradove, Kragujevac, Valjevo, Kraljevo. Dobar deo njih je došao u Belu Crkvu, gde su imali i kadetsku vojnu školu. To je bio projekat koji je vodio kralj Aleksandar. Bilo je pravilo da Rus, ako je lekar, mora da dobije posao lekara, ako je bio profesor, da radi kao profesor, inženjeri su takođe radili svoj posao. Došao sam do dokumenta iz 1921. godine u kome veliki župan iz Sombora piše našem predsedniku opštine da se moramo drugačije odnositi prema ruskim emigrantima, primati ih, a ne slati ih nazad. I iz toga je jasno da je to bio državni projekat.
Kakva je Senta u trenutku njihovog dolaska, koja je i tada bila multinacionalna sredina? Kako je prihvatila nove sugrađane?
— U to vreme u Senti su živeli Mađari, Srbi, Jevreji i Nemci. Situacija se posle Drugog svetskog rata, nažalost, promenila. Jevreja nema, njih 1.300 je završilo u Aušvicu. Međutim, Rusi nisu dolazili u Sentu da bi ostajali, većina ju je shvatala kao prolazni grad na putu ka zapadu, ali deo njih je došao iz Novog Sada, Sombora i Subotice. Senta je mesto u kome je u to vreme postojalo građansko društvo koje je oberučke primilo Ruse koji su se vrlo brzo organizovali. Bili su veliki vernici, okupljali su se oko crkve, ali su i drugovali sa Srbima. Pojedini su se i ženili, ne samo Srpkinjama, već i Mađaricama.
U knjizi ste ispričali i burnu istoriju mnogih porodica ruskih emigranata u Senti, kroz njihove lične priče. Jedna od najinteresantnijih je priča o porodici Čartorižski. Međutim, dugo vam je trebalo da jednog od potomaka, vašeg školskog druga, nagovorite da vam priča o svojoj porodici. Zašto je odbijao?
Mati mi je često pominjala svog savremenika Ivana koji je bio grof. Njegov život je vrlo interesantan, bio je visoki intelektualac, u Gimnaziji je predavao nemački, francuski, fiziku i matematiku. Moram da kažem, bilo je Rusa koji su predavali i sedam predmeta. Trideset godina sam pokušavao da dođem do informacija o njemu od njegovog praunuka Jovana. On je to stalno odbijao. Kada sam mu rekao da pišem knjigu, konačno je pristao. Problem je bio u tome što je kraj Drugog svetskog rata za njih imao strašne posledice. Bili su protivnici za Crvenu armiju koja je prolazila i kroz naš grad. Zarobljavali su ih, odvodili u Mađarsku, a posle možda i u Gulag. Takođe, u vreme Informbiroa Udba ih je svakodnevno maltretirala. Zato je u njihovoj familiji bilo zabranjeno da se govori o ruskoj emigraciji, o njihovim precima. Presija je bila toliko jaka da je mog drug ćutao više od 30 godina.
Najveći broj Rusa u Senti radio je u obrazovanim institucijama, a ono što je jako zanimljivo, imali su i svoj bibliotečki fond u biblioteci grada. Kako ste došli do te nepoznate činjenice?
— Informaciju da su Rusi dolazili u našu crkvu dobio sam od moje majke Nevene. Rekla mi je da jedan čovek nikada nije došao u crkvu a da ispod pazuha nije imao dve-tri knjige. Razmišljajući o tome gde je mogao da nađe te knjige, zaključio sam da to može biti gradska biblioteka u Senti. Otišao sam tamo. Jedna savesna bibliotekarka je sačuvala te knjige, shvatio sam da su Rusi imali svoju biblioteku. Uspeo sam da u inventaru nađem 278 knjiga različitih autora. Imali su i pečat svoje biblioteke, bili su organizovani. Na promociji moje knjige, za čije štampanje pokušavam da prikupim sredstva, izložiću i te knjige da bi ljudi videli koju literaturu su oni koristili. To su izuzetno retka izdanja, naravno, ruskih autora.
