Vučić je dodao da je srećan zbog toga što su imena žrtava ispisana, što nisu zaboravljena, iako sve to radimo stidljivo, i i dalje se plašimo svoje senke.
U razgovoru za Tanjug o tome zašto se ustručavamo da iskažemo nacionalno osećanje i samopoštovanje onako kako to čine neki drugi narodi, i da li je to zato što se osećamo poraženim, premijer primećuje da tu imamo jedan veliki problem.
Zato, kaže, uvek i insistira da zajedno sa Republikom Srpskom, uvek i u svakom trenutku obeležavamo važne istorijske datume.
„Jer, neko nas je kao motkom utukao u glavu da ne smemo da govorimo ni ko smo, ni šta smo, jer kad god bismo to izgovorili bili bismo omalovažavani i ismejani“.
Taj pritisak, prema njegovim rečima, postoji već 25 godina, i nevažno je da li smo izgubili za pregovaračkim stolom ili smo izgubili rat. Rezultat je, tvrdi, isti: a to je da smo poraženi.
„I zato, kao poražena zemlja, trudom, radom i ogromnom energijom moramo da se ’vratimo‘, da idemo hitrim i umerenim koracima napred“, kaže predsednik srpske vlade, uveren da, „ako budemo bili svesni toga, malo ko može da nas zaustavi“, te da Srbija „ima budućnost, i to dobru budućnost“.
