U izveštaju Saveta, u kojem se kaže da je posetu izvršio predsednik mr Aleksandar Saša Zeković, dati su navodi Bratislava Dikića, bivšeg šefa Žandarmerije Srbije, da mu je policijski saradnik podmetnuo ključeve i telefon neposredno pre hapšenja, preneo je portal in4s.
Taj telefon je, prema navodima Dikića, dobio ispred „Delta sitija“ neposredno pred hapšenje, a ključeve je u automobil ubacio policijski saradnik prilikom napuštanja motornog vozila, nakon čega je usledilo hapšenje.
„Poziv da popijemo rakiju u kuću nisam prihvatio i tako verovatno izbegao mogućnost da budem uhapšen u objektu u koji je dopremljeno oružje“, kaže Dikić i ističe da je od prvog trenutka insistirao da se uradi detaljan telefonski listing i da mu se omogući poligrafsko testiranje.
On je takođe kazao da je protiv četničkih grupacija, a „kamoli da se dovodi u vezu sa njima“. Pojasnio je i da mu je prilikom lišavanja slobode, pošto je bio vezan, službenik u civilu, od oko 52/53 godine, sede kose, visine 1.85/1.90, navodno više puta rekao: „Hoćeš li da te zalepim?!“
Kaže da mu nisu saopštena prava i da zato nije potpisao dokument koji se na to odnosi.
Dodatno, tvrdi da mu se u istražnom zatvoru ne mogu osigurati uslovi koji odgovaraju njegovom zdravstvenom stanju. Predstavniku Saveta je saopštio da je osoba sa invaliditetom i da boluje od karcinoma.
Optužene tukli pištoljima i pendrecima
U izveštaju Saveta za građansku kontrolu policije navedeni su razgovori sa optuženim licima koja svedoče o svirepom ponašanju pripadnika policije prema zatvorenicima.
Skandalozan i, zašto ne kazati — nemoralan odnos crnogorske policije opisali su u razgovoru sa Zečevićem lica čije reči navodimo u nastavku, prema izveštaju Saveta za građansku kontrolu policije.
N. Đ. (1982) iz Šapca, rukovalac građevinskim mašinama ističe da nije pružao otpor pri lišavanju slobode, ali ga je policajac udario nekoliko puta, po leđima, dok je stajao okrenut glavom ka zidu. Ističe da ne želi da to prijavljuje jer razume da policija treba biti gruba prema onima za koje misle da su teroristi.
„Verovatno su imali dojavu da smo naoružani do zuba i bili su grubi. Posle, kad su videli da smo bezopasni, bili su ljubazni i korektni.“
M. A. (1990) iz Šapca, poljoprivrednik i vozač taksija kaže da je policija pri upadu u sobu u motelu „Venecija“ bila gruba.
„Naredili su da stojim uza zid. Počeo sam da drhtim jer ne mogu puno da stojim na nogama. Policajac mi je tada prišao i rekao ’Šta drhtiš, pi***, uplašio si se, a?‘ Tada me je udario nekoliko puta čizmom u koleno i po listu gde imam tetovažu, kao i pesnicom u leđa. Zabolelo me je i skoro da sam pao“, kazao je ovaj pritvorenik predstavniku Saveta za građansku kontrolu policije.
„Inspektor u civilu je bio ljubazan. Doneo mi je patike da obujem jer sam mu prethodno objasnio koje su moje. Patike su, to se sećam, ne znam kako i zašto, bile ispljuvane.“
I. M. (1980) iz Šapca, građevinski radnik nema ličnih primedbi na postupanje policije, ali je “čuo udarce kada su policajaci udarali druge u sobi“. Kaže da je napeta atmosfera trajala nekoliko minuta i da je popustila pošto je policija izvršila pretres sobe.
A. Č. (1983) iz Šapca, vozač saniteta u Opštoj bolnici, ističe da je u Crnu Goru došao iz verskih razloga. Slobode je lišen u motelu „Venecija“.
„Upala je policija, tražila je oružje. Neke od nas su bacili na pod i vezali. Pre nego sam vezan udarili su me pendrekom po leđima. Nisam pružao otpor. Samo smo odgovarali na njihova pitanja. Policajac koji je stajao iznad mene udario me je pištoljem u lice (pokazuje levu jagodicu)“. Predstavniku Saveta za građansku kontrolu policije je saopštio da štrajkuje glađu i da je odbio infuziju.
S. Ć. (1979) iz Šapca, muzičar — gitarista, lišen je slobode u motelu „Venecija“.
„Pritisli su me (policija) uz zid i vezali ruke. Vikali su ’Gde je oružje, gde je oružje?!‘ i ’Zapamtićete vi Crnu Goru!‘. Ne znam čime, nisam smeo da gledam sem u zid, ali udarili su me nekoliko puta, mislim ukupno tri, po glavi. Momka pored mene, Miloša Aćimovića, maltretirali su zbog tetovaže. Udarali su ga. Čuo sam i druge udarce i jauke. Kada su pretresli naše stvari i sobu, potpuno su se promenili. Šalili su se sa nama. Mom bratu od ujaka Ivici su rekli: ’Ivice, sad će ti doći Marica‘“. Ističe da je prvu izjavu dao bez prisustva advokata i da je rekao da nema novaca da ga plati.
P. A. (1977) iz Šapca, keramičar, pri lišavanju slobode spavao je u sobi, sa još tri cimera, u motelu „Venecija“.
„Vikali su: ’Gde je oružje?!‘ i bili su grubi, ali čim su videli da nema ništa, popustili su i bili dobri prema nama. Sve vreme nakon toga bili su korektni. Nisam pružao nikakav otpor. Kad su upali okrenuli su me licem ka podu, vezali. Tada me je neki policajac pritisnuo čizmom ili kolenom na desnoj strani leđa. Osećao sam pritisak na rebra. Odgovorio sam da nemam oružje. Udarili su me u glavu pištoljem najmanje četiri puta. Nisam se protivio udarcima već sam bio miran i odgovarao na pitanja. Tužiocu sam se požalio i odmah je naredio da me odvedu u Urgentni centar. Imao sam oguljotine po licu i nosu. Lekaru sam odgovorio na sva pitanja u vezi povreda. Uneo je to u izveštaj.“
