Akademski ansambl pesama i igara Nacionalne garde Rusije, sa specijalnim gostom, zaslužnim umetnikom Sovjetskog Saveza Josifom Kobzonom, nastupio je 20. oktobra u Sava centru u Beogradu, povodom 72. godišnjice oslobođenja Beograda, u kojem su zajedno učestvovale sovjetske i jugoslovenske trupe.
Ime Josifa Kobzona upisano je u Ginisovu knjigu rekorda na osnovu broja nagrada koje je tokom pola veka duge karijere ovaj umetnik dobio. Rekordan je i broj pesama na njegovom repertoaru, koji prelazi 1.500 numera.
Pored toga, Kobzon je neumoran kao stvaralac i sposoban da peva i po 12 sati bez odmora. Istovremeno, kao poslanik Državne dume Rusije, već 20 godina aktivno radi na unapređivanju ruske kulture, a bavi se i dobrotvornim radom.
S istaknutim ruskim umetnikom razgovarali smo o njegovom stvaralaštvu, uzorima, „zlatnom veku“ ruske popularne muzike, prijateljstvu s ovdašnjom pevačkom zvezdom Đorđem Marjanovićem i pokušaju da u Moskvu dovede legendarnog Frenka Sinatru, s kojim ga često upoređuju. Nismo mogli da zaobiđemo ni ulogu savremene Rusije u svetu, informacioni rat, rusofobiju i odnose s Ukrajinom, Evropom, Amerikom.
Vi niste samo muzičar, pevač, nego i političar, poslanik Državne dume Rusije, a bavite se i humanitarnim radom. Kako sve to postižete?
— Znate, ja se protivim tome da se neko određuje kao političar. To nije profesija, to je pozicija. A ja sam celog svog života pevao o zemlji, o narodu, o podvigu, o ljudima. Sada, kada već u šestom sazivu radim u Dumi, dakle, dvadeset godina, kao poslanik ispunjavam naredbe svojih birača. Uvek sam sledio ideju da je poslanik, kako su govorili u Sovjetskom Savezu, sluga naroda. Ja sam dužan da služim svome narodu. Živimo veoma napeto i teško, zbog toga je svako od nas, u skladu sa svojim mogućnostima, dužan da uradi sve što može da bi pomogao zemlji. Radim u Komitetu za kulturu. Imamo veoma složenu situaciju u kulturi. A šta je to kultura, kakvo je to duhovno stanje čoveka? To je čovek koji nije raspoložen za terorističke napade, za neke negativne pojave. Za njega ne postoje međunacionalne barijere, on je tolerantan.
A kada govorimo o kulturnoj diplomatiji, da li je bolje delovati kao umetnik ili političar?
— Diplomatija i promocija su potpuno različiti pojmovi, ne treba ih mešati. Diplomatija je često angažovana, a promocija je nešto drugo. U Ruskom domu, recimo, bave se promocijom, a ne diplomatijom. Možemo to nazvati i diplomatijom, s obzirom na to da se promoviše ono što je rusko, ali to Ruski dom radi u saradnji sa Srbima. On radi za dobrobit obe zemlje, i to je promocija u najboljem smislu — najbolji stvaralački ansambli i izvođači iz Rusije koji promovišu našu nacionalnu umetnost. Ja sebe nisam nikada smatrao političarem, ali verujem da se treba boriti za čast i dostojanstvo građana. Imam desetoro unuka i želim da oni žive u dobroj zemlji. Želim da nikada ne zažale što su se rodili u Rusiji.
Situacija je sada veoma teška ne samo u Rusiji nego i u svetu.
— Udarila je rusofobija. Ja sam proglašen herojem Donjecke Narodne Republike, zaslužnim herojem Rusije, ali smatram da su te nagrade simbolične. Najveća nagrada koju nosim jeste Narodni umetnik Sovjetskog Saveza. To je moja nagrada, moja profesija. Sami Ukrajinci nisu krivi za sve ovo što se dešava.
A zbog čega se to dešava?
— Zbog Amerikanaca, naravno. Ko je bombardovao Jugoslaviju? Zbog čega je ona bila u američkoj sferi interesa? Isto se dešava i s Ukrajinom. Ukrajina je pored Krima, govorim o jugoistoku, Ukrajina se graniči s Rusijom, i zbog toga im je (Amerikancima) potrebno da se NATO rasporedi na granicama s Rusijom. To je američka agresija.
Zbog čega im je to potrebno? Zar nije logičnije, u geopolitičkom smislu, da Amerika bude u prijateljskim odnosima s Rusijom?
— Ja na svojim koncertima pevam jednu pesmu, koja ima sledeće reči: „Nama nije potrebna tuđa teritorija, mi ni sa kim ne želimo da ratujemo, ali savetujemo nekima da ne zaboravljaju lekcije istorije“. Putin se ne plaši, Putin pokušava da sačuva Rusiju, da sačuva prijateljske odnose među zemljama, ali Amerikanci su pobedili u informacionom ratu i celu Evropu i svet ubedili da je Rusija agresor. Osvojili smo Krim, osvojili smo Donbas… Ništa mi nismo osvojili, to je bila odluka naroda! Nisu nama potrebni ni Krim, ni Donbas, jer ionako imamo skroman budžet. A da ne govorimo o sankcijama koje su uveli našoj zemlji.
A kako Rusija može da se bori protiv toga?
— Da trpi i da čeka, da čeka da se možda nešto promeni… Normalno je da Amerikanci bombarduju, a kada mi bombardujemo, to je agresija.
To je upravo taj informacioni rat o kojem govorite.
— Informacioni rat koji smo mi izgubili. Moramo da pokušamo da ubedimo svet da nismo agresori, da smo normalna zemlja koja se razvija i ide svojim putem. Imamo odličnog predsednika, koji nikome ne dozvoljava da spusti Rusiju na kolena, ni Amerikancima, ni Evropi. Na kolenima Rusija nikada nije bila, i nikada neće biti. To treba pokazati svetu. Mi smo ovde u Srbiju došli povodom oslobođenja Beograda. Zbog čega se to ne obeležava u svim zemljama bivše Jugoslavije? To je, takođe, informacioni rat. Nažalost.
Izvodili ste koncerte u raznim užarenim tačkama sveta. Gde su Vas ljudske sudbine najviše potresle?
— Mene je uvek oduševljavalo herojstvo naših ljudi. Devet puta sam nastupao u Avganistanu, u Černobilju, na Severnom Kavkazu, u Čečeniji, u Donbasu osam puta do sada, na Krimu… Uvek me iznova zaprepasti to kako ekstremna situacija pokreće ljude, kako menja njihovu psihologiju. Zbog toga sam i težio da idem na te užarene tačke, bez straha i sumnje.
Dobili ste medalju „Učesnika vojne operacije u Siriji“. Kako ste je zaslužili?
— Upravo ovako kao što sam već nabrojao… Za nekoliko dana obeležavamo godišnjicu Nord-Osta (tragičnih događaja koji su se dogodili usled terorističkog napada na pozorište na Dubrovki)…
Vi ste bili jedan od prvih koji je pregovarao s teroristima?
— Nisam bio jedan od prvih, nego prvi. I ponovo mogu da kažem: ekstremna situacija pokreće sve najbolje u čoveku. Zbog toga, ponavljam, svako treba da učini najbolje što može da bi pomogao svojoj zemlji i ljudima.
Pesme kao što su „Kaljinka“, „Katjuša“, „Tamna je noć“, „Oči čarnije“, „Podmoskovske večeri“ veoma su popularne ovde u Srbiji. Da li Vam je to poznato?
— One su nastale u dobra vremena. Te pesme su nasleđe Velikog otadžbinskog rata, kada smo izgledali kao pobednici koji su zgromili fašističku zver. Zbog toga su sve te pesme bile popularne svuda. Ja izvodim ove pesme, ali izvodim i pesmu „Ustaj, zemljo ogromna“. A ljudi koji dolaze na koncerte nipošto ne ostaju ravnodušni.
Imate veliki repertoar, znate li neke srpske tradicionalne pesme?
— Ja sam nekada pevao pesme koje je pevao moj prijatelj Đorđe Marjanović. Mi se i dan-danas družimo. Družim se i sa Đorđem, i s Radmilom Karaklajić. Znam ga još pre nego što se venčao s Eli, ona je bila njegov prevodilac kada je prvi put doputovao u Sovjetski Savez. Pevao sam „Ponekad u osam“, „Devojko mala“ i druge pesme. On je bio veoma popularan u Sovjetskom Savezu. A kada je doživeo moždani udar, bio je paralizovan i Eli je sve radila umesto njega. Glas, međutim, nije imao, nije razgovarao. Ja sam ga pozvao u Belorusiju na festival „Slovenski bazar“, on je doputovao i sedeo je u centru dvorane. Rekao sam da je u sali popularni pevač nekadašnje Jugoslavije, moj prijatelj Đorđe Marjanović, svi su ga pozdravili. On nije govorio dve godine, dve godine! Ja sam mu tada prišao s mikrofonom i rekao mu: „Đorđe, hoćemo li da pevamo“?
„Ne, ne, ne“!
„Da, da, da! Hajde da pevamo“.
Opet: „Ne“!
Tada sam počeo da pevam: „Kak эto vse slučilosь, kakie večera“… (On je pevao tu pesmu). I odjednom je počeo da peva: „Ne znaю bolьše…“ I od tog momenta je počeo da govori. Vratio se ponovo na estradu. To je bio psihološki stres. Đorđe je divan čovek, izvrstan umetnik.
Slušala sam kako pevate „Moj put“ Frenka Sinatre. Zovu Vas „ruskim Frenkom Sinatrom“, kako gledate na to?
— Nikada nisam kopirao Frenka, jednostavno sam pevao neke pesme iz njegovog repertoara. Nekada sam, kao narodni poslanik Sovjetskog Saveza, želeo da pozovem Frenka da nastupa kod nas, tada je još bio živ. On nije bio ni u jednoj socijalističkoj zemlji. Dogovorio sam se s Gorbačovom, koji mu je poslao telegram, ali je Frenk prvo rekao da želi samo jedan koncert na Crvenom trgu i da u prvom redu sede Gorbačov i njegova supruga Raisa Maksimovna. Tada na Crvenom trgu još nije bilo koncerata. Mnogo su izvoljevali i on i njegova ekipa. Zamolili smo ga da održi još jedan koncert u Lenjingradu. Odgovor je bio: „Ne“! Onda je, odjednom, izmislio da Gorbačov treba da mu pošalje pismo, umesto telegrama preko američke ambasade, jer su kod njega sve pozivnice u Memorijalnoj dvorani na Beverli Hilsu ispisane rukom. Dobro, onda, hajde da mu napišemo pismo. I poslali smo mu ga. I opet, ništa od toga, koncert nije održan. On je, naravno, izuzetan umetnik, izuzetan muzičar, cenim njegovo stvaralaštvo, ali se ograđujem od takvih poređenja.
Ko je uticao na Vaš stil pevanja?
— Ja sam živeo u zlatnom periodu kada su pesme pisali pravi kompozitori, koji nisu komponovali na reči, kao što sada komponuju, nego su komponovali na stihove. A stihove su u tom zlatnom veku pisali Jevtušenko, Roždestvenski, Voznesenski… Zato mi sada nije zanimljivo da gledam našu televiziju. Svaki put kada sam radio na pesmi s kompozitorom i pesnikom pronalazio sam nijanse. Plus, naravno, stvaralaštvo naših istaknutih izvođača, kao što su Šurženko, Utjosov, Ruslanova — sve je to uticalo na mene.
A kako vidite budućnost Rusije i sveta?
— Nemoguće je prognozirati. Mislim da ćemo sve prognoze praviti nakon izbora u Americi. Ne očekujem ništa, osim da bude izabran novi predsednik Amerike i da odustane od ekspanzije, od Amerike kao svetskog žandarma. Mislim da će Putin učiniti sve da ne bude rata, ali ne isključujem žalostan ishod.
