Sredstva javnog informisanja koja barataju informacijama, transformišu ih i doziraju, danas su glavni instrument političkog uticaja u savremenom društvu. Mogućnost medija da budu efikasno sredstvo u formiranju društvene klime maksimalno koriste ljudi koji pokušavaju da reše problem postizanja svojih političkih, ekonomskih, nacionalnih, verskih, socijalnih i drugih ciljeva time što će uticati na grupe i slojeve građana.
To, naravno, shvataju i teroristi koji koriste svaku mogućnost, i direktno ili indirektno nude medijima propagandu koja se prodaje pod maskom novosti. Oni često svojim ponašanjem „teraju“ medije da im omoguće pristup stanovništvu, bez čega terorizam ne bi mogao da postigne svoje ciljeve. „Terati“ zapravo znači učiniti sve da postaneš interesantan sredstvima javnog informisanja. Oni su „režiseri“ koji prave spektakle, ali za razliku od pozorišta, ovde je prava krv i pravi ubijeni ljudi. Takvi prizori obavezno dospevaju u medije.
Teroristi koriste internet za psihološke akcije protiv država-protivnika. Prikazuju strašne snimke pogubljenja talaca i zarobljenika (često varvarskim odrubljivanjem glave) i vojnika ubijenih na bojnom polju ili njihovih automobila dignutih u vazduh uz pomoć mina ili bombaša-samoubica. Ti izveštaji i fotografije imaju zadatak da demorališu i uplaše protivnika, ili da probude osećaj krivice, sumnje i unutrašnje protivrečnosti, dovodeći pritom u opasnost vlade raznih zemalja i njihove građane. „Svejedno nam je koga ubijamo“, poručuju oni „Svi ste nemoćni“. Njihova snaga je u strahu koji šire.
Zašto mediji to prenose, pristajući na ulogu posrednika ili čak saučesnika? Zato što su takve vesti privlačne za društvo, povećavaju broj čitalaca ili gledalaca, a samim tim i profit kompanija. Nažalost, logika je takva da je loša vest najbolja i da što je gore — to bolje.
Saznati više, objaviti pre drugih, pravila su koja su često direktna podrška teroristima. Njima je veoma potrebna reklama i oni čine sve da bi je i dobili. Mediji to prenose, jer što je događaj strašniji, to je više gledalaca ili slušalaca.
Sećam se terorističkog akta na Dubrovki. Teroristi su uzeli za taoce sve gledaoce predstave „Nord Ost“. Specijalne službe su opkolile pozorište, svi mediji su pratili događaje sa lica mesta, emitovali iz časa u čas. I ja vidim čoveka koji se penje na krov pozorišta, a reporter kaže: specijalne službe pokušavaju da uđu u pozorište sa krova, tamo postoji takav i takav prolaz… Akcija je osujećena.
Statistika pokazuje da je napad na SAD 11. septembra 2001. gledalo milijardu ljudi. Još više — pogubljenje Sadama Huseina. Ako je cilj bio da se narod uplaši, on je postignut. Uz pomoć medija narod je shvatio koliko je nezaštićen i nemoćan.
U raznim demokratskim zemaljama teroristi imaju svoje sajtove, novine, čak i televiziju. Paradoksalno je, ali u demokratskim zemljama gde su mediji slobodni, takvo ponašanje je gotovo nemoguće sprečiti — narod ima pravo da zna!
Ali i bez takvih ekstremnih slučajeva, internet je sredstvo za širenje ekstremnih ideja. Postao je forum za grupe i pojedince na kom oni šire svoje pozive na mržnju i nasilje, komuniciraju međusobno i sa svojim sponzorima i pristalicama i pritom vode psihološki rat.
Preko interneta se mogu širiti ideologije, komunikacije, sakupljati sredstva, šta god hoćete. Sve što je tamo rečeno ili napisano munjevito se širi po čitavom svetu. Možda je to razlog naglog povećanja broja terorističkih akata u poslednjih desetak godina. Uz to, pojedinci i grupe preduzimaju pokušaje da napadaju kompjuterske mreže svojih neprijatelja — ta praksa dobila je naziv sajber-napadi ili sajber-oružje. Na taj način mogu se ili uništiti svi fajlovi u nekom kompjuteru i mreži, ili se tamo ubaciti svoji podaci i dobiti mogućnost da se manipuliše javnim mnjenjem.
Šta radi Sputnjik?
Kao što bi trebalo da rade svi svetski mediji, vodi „zdravu“ borbu protiv terorizma. Mi govorimo o tome ko prodaje oružje teroristima, o situaciji sa izbeglicama u raznim zemljama, o bezbednosti u Evropi. Sputnjik izveštava o onim slučajevima i događajima koje mejnstrim mediji nikada neće ispričati. Recimo, objašnjava ko je ko u Siriji i šta je to što zapadni mediji nazivaju „umerenom opozicijom“.
Međunarodna zajednica je danas svesna da je neophodno razraditi jedinstven sistem borbe protiv međunarodnog terorizma. Uloga sredstava javnog informisanja, posebno elektronskih medija koji najviše utiču na svest, ogromna je. Pre svega moramo da rešimo pitanje kako da poštujemo principe slobode govora a da ne reklamiramo istovremeno ekstremiste i teroriste. Posle toga će sve biti lako.
