Evropski blok se trenutno suočava sa nizom povezanih kriza — neke su institucionalne, dok su druge su uzrokovane objektivnim faktorima. I jedne i druge pokazuju nespremnost Brisela da se izbori s novim pretnjama, a treća vrsta kriza tiče se upravljanja. U njima važnu ulogu igraju SAD, kao glavni partner Evropske unije u vojnoj, političkoj i ekonomskoj saradnji, koje ujedno pokušavaju da iz cele priče izvuku sopstvenu korist.
Osim unutrašnjeg političkog raskola, glavni problem EU je i nestabilna ekonomska situacija, kaže za Sputnjik ruski analitičar iz finansijske kompanije „IT invest“ Vasilij Olejnik, i dodaje da je „projekat evrozone, kao i Evropska unija, unapred osuđen na propast“.
„To je jasno svakom ekonomisti — zemlje sa različitim strukturama privreda ne mogu da slede jedinstvenu monetarnu politiku. Zbog toga se svojevremeno raspao i Sovjetski Savez. Model evrozone podrazumeva život na kredit, a na taj način žive i Sjedinjene Države — njihov javni dug, kao i dug Evropske unije iznosi oko 19 biliona dolara. Međutim, Amerika može svoj dug da servisira zahvaljujući niskim kamatnim stopama i širokim ovlašćenjima Saveznih rezervi SAD. Za činjenicu da evro još uvek postoji zaslužna je Evropska centralna banka, koja na sve moguće načine pokušava da stabilizuje situaciju na tržištu dužničkih instrumenata. Međutim, dug raste iz godine u godinu. Trenutno njegovo servisiranje košta manje nego 2010⁄2011. godine, ali je samo pitanje trenutka kad će se stvari promeniti, jer niske kamatne stope negativno utiču na finansijski sektor. Zato sva regulatorna tela teže ka normalizaciji kamatnih stopa. Evropa to još uvek ne radi, ali mislim da će do toga doći za pola godine ili godinu dana, i da će tada, da se tako izrazim — „biti veselo“.
Vasilij Olejnik u razgovoru za Sputnjik podseća da je 2011. godine Grčkoj otpisano čak 50 odsto duga, ali da je svetski finansijski sistem jedva preživeo taj potez — iako na tu zemlju otpada svega dva odsto BDP-a evrozone.
„Hajde sada da zamislimo Italiju ili Španiju, koje duguju više od 2,5 biliona evra. Otpisivanje samo trećine tih dugova imalo bi katastrofalne posledice po svetski finansijski sistem — da i ne pominjemo domino efekat. Međutim, španski i italijanski državni vrh nikad neće pristati na takve žestoke mere štednje, jer bi to izazvalo nezadovoljstvo stanovništva. Zato će njihov dug i dalje samo da raste.“
Olejnik dodaje da Evropska unija „puca po šavovima“, pre svega zbog migrantske krize, ali podseća i da su referendum u Velikoj Britaniji mnogi eksperti doživeli kao početak kraja evropskog bloka.
„Ne isključujem mogućnost da sledeće godine referendum sličan britanskom raspiše, na primer, Španija… Jer pravila Unije, koja nameće Nemačka, nikome nisu po volji, uključujući i same Nemce. Oni ne žele da plaćaju danak Briselu, ne žele da budu ti koji moraju da prihvate najveći broj izbeglica u Evropi! Postoji mogućnost da će posle Merkelove i Olanda na vlast doći lideri koji će imati drugačiji stav, a sve to bi moglo da znači da će se Evropska unija raspasti za 3-4 godine“, kaže Vasilij Olejnik.
On u razgovoru za Sputnjik potvrđuje i da je Nemačka „lokomotiva“ zone evra i čitave EU, ali napominje da ona od toga ujedno najviše i profitira.
„Zahvaljujući jeftinom evru, Nemačka beleži nagli rast izvoza. Da je izašla iz evrozone i vratila marku kao svoju valutu, marka bi bila jaka kao švajcarski franak — ali bi to negativno uticalo na konkurentnost nemačkih proizvoda na svetskom tržištu. Zato Berlin ’skida kajmak‘ evrozoni, ali istovremeno i plaća najveću članarinu, i prima najveći broj izbeglica. Doduše, postaje sve teže objasniti nemački poreskim obaveznicima zašto baš oni moraju da hrane sve te migrante.“
Vasilij Olejnik je za Sputnjik govorio i o politici zaduživanja. Na pitanje zašto je ona opasna, i ko bi mogao da iskoristi prezaduženost zemalja EU za ispunjavanje svojih interesa, Olejnik kaže:
„Evropa trenutno ’duguje‘ 19 biliona dolara, a većinski vlasnik tog duga su međunarodne banke — i to uglavnom američke. Zemlje koje imaju veliki dug su ’na kratkom povocu‘. Merkelova diktira Evropi šta treba da radi, ali i Merkelovoj diktiraju iz Vašingtona. Mislim da je problem nemačkog koncerna ’Folksvagen‘, to jest katastrofalan pad njihovih akcija, zapravo reakcija Amerike na neke ’nepromišljene‘ izjave nemačkih političara — na primer, o ukidanju sankcija Rusiji — a ne skandal sa softverom koji, navodno, umanjuje realne pokazatelje količine izduvnih gasova. Takođe, Amerika nameće Evropi TTIP sporazum — Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo — a Evropljani se bune, jer ne žele da jeftina američka roba istisne domaće proizvode sa njihovih tržišta. I, gle čuda — američko Ministarstvo pravde odjednom traži od ’Dojče banke‘ 14 milijardi dolara zbog navodnih nepravilnosti u poslovanju uoči svetske ekonomske krize 2008. godine! To je, pre svega, mnogo više nego što traži od bilo koje druge banke. Ne želite da prihvatite TTIP?! Primoraćemo vas! I šta u toj situaciji može da uradi Evropa? Postoji mogućnost da američke banke sutra izađu na tržište i prodaju španske, italijanske ili francuske obveznice u iznosu od 300-400 milijardi dolara. To bi praktično označilo kraj evrozone, jer bi evropsko regulatorno telo u takvoj situaciji bilo potpuno nemoćno. Ono ne može za jedan dan da otkupi tolike dugove!“
Zbog svega navedenog, kaže Vasilij Olejnik, jedini zaključak do kojeg možemo doći je da čitav finansijski sistem Evropske unije trenutno bukvalno postoji — „na časnu reč“.
