Pre svega, oni nikako ne štite SAD od direktnog napada, kaže Glejzer. „Postavljanje 80 hiljada vojnika na 350 objekata u Evropi nema direktne veze sa fizičkom bezbednosti Amerikanaca“, navodi primer analitičar. Istovremeno, on ističe da su Sjedinjene Američke Države i tako dobro zaštićene sa dva okeana i nuklearnim arsenalom.
Kao drugo, navodni „efekat zastrašivanja“ vojnim bazama je precenjen. Štaviše, efekat može da bude suprotan: na primer, širenje NATO-a na Istok ozbiljno je zabrinulo Moskvu i ubrzo narušilo stabilnost u regionu.
Treće, Glejzer smatra da vojne baze ne sprečavaju uvek širenje nuklearnog oružja. Na taj način, možda bi mogla da se spreči pojava nuklearnog arsenala u Japanu i Južnoj Koreji. Ali te iste mere mogle bi i da isprovociraju susedne zemlje, kao što je Severna Koreja na sopstveni razvoj.
Četvrto, baze bi mogle da izazovu nezadovoljstvo lokalnog stanovništva: u junu 2016. na Okinavi je protiv američkih trupa protestovalo 65 hiljada ljudi.
Peto, prisustvo baza u nekim zemljama može da dovede do toga da Vašington bude primoran da održi svoj „diktatorski režim“. To se dogodilo, na primer, u slučaju Bahreina, gde se nalazi glavna baza američke Pete flote, piše ovaj analitičar.
Šesto, SAD bi mogle da stupe u nepotreban rat zbog svojih vojnih objekata. Na primer, u slučaju sukoba u Južnom kineskom moru, Vašington će morati da interveniše kako bi ispunio bezbednosne garancije date Tajvanu, Japanu i Filipinima.
I na kraju, sedmo, američke vojne baze već su tehnički zastarele. Sada, zahvaljujući novim tehnologijama trupe mogu brzo da se raspoređuju na velike razdaljine, tako da mogu da se razmeste i samim Sjedinjenim Američkim Državama, smatra autor.
„Ne bi trebalo da pribegavamo vojnoj intervenciji širom sveta ukoliko ne postoji neposredna opasnost za bezbednost SAD“, ističe Glejzer.
