Američki predsednici imaju običaj da na kraju mandata donose neobične odluke. Nije to ništa novo. Međutim, mandati Baraka Obame su, čini se, neobični od samog početka — kad je unapred dobio Nobelovu nagradu za mir, pa evo do pred sam izlazak iz Bele kuće — kad je prvo uložio veto na zakon „Pravda protiv pokrovitelja terorizma“ usvojen u Kongresu, a potom i kad je taj njegov veto od Kongresa odbijen.
Podsetimo, prema ovom Zakonu porodice žrtava terorističkih napada 11. septembra 2001. moći će da tuže bilo kog člana vlade Saudijske Arabije osumnjičenog da je imao ulogu u pomenutim napadima, pošto su 19 otmičara aviona kojima su pre 15 godina izvršeni napadi u Americi bili Saudijci.
Obamino obrtanje
„Ono što mene brine nema nikakve veze sa Saudijskom Arabijom po sebi, ili sa simpatijama prema porodicama napada 11. septembra. Ima veze sa tim da ne želim situaciju u kojoj smo mi odjednom izloženi mogućim privatnim tužbama za sav rad koji obavljamo širom sveta“, saopštio je američki predsednik posle saznanja da veto nije prošao. Slično je reagovao i direktor američke Centralne obaveštajne agencije Džon Brenan, saopštivši da taj Zakon nosi „ozbiljne implikacije“ za nacionalnu bezbednost i da je njegov negativni uticaj potencijalno ogroman.
Tačno je da je Kongres ovakvim odlukama napravio presedan. Takođe je tačno da pored Obame i CIA postoje i analitičari koji smatraju da sve može biti okrenuto protiv Amerike. Naime, ako Amerikanci imaju pravo da u građanskim tužbama traže od Saudijske Arabije obeštećenje, onda bi i rođaci drugih građana koji su stradali tokom intervencija Amerike, uključujući tu i Srbiju, možda mogli da privatnim tužbama potražuju obeštećenje od Amerike.
Obama je ovakvim obrazloženjem plašio Kongres i pre glasanja, ali im nije promenio odluku.
Šta je promenio Kongres
Međutim, šta je to što je sprečavalo građane iz zemalja gde su padale američke bombe da i pre donošenja ovog Zakona tuže Ameriku? Sprečavalo ih je to što Amerika nije potpisnica većine međunarodnih konvencija i ne pristaje da bude ravnopravna sa drugima zemljama. Pa čak i da ih je neko tužio, ta tužba je bila glatko odbačena.
Šta onda menja ovaj zakon? Potencijalno dosta toga, iako je taj potencijal mali i pre svega će zavisiti od američkog pravosuđa jer bi sad njihovi sudovi potencijalno mogli da budu i malo popustljiviji. Davanjem prava svojim građanima da direktno naplaćuju odštetu, Amerika je i sebe stavila u slabiji položaj vizavi drugih zemalja, odnosno postoji mogućnost da će teže moći da se brane nekim dosadašnjim razlozima.
Sa ovakvom praksom Kongresa postoji mogućnost da rođaci žrtava postanu bogataši preko noći, jer Saudijska Arabija pliva u bogatstvu i oni će tražiti za svakog Amerikanca basnoslovne sume jer to neće biti iznosi kao za građane Trećeg sveta čiji život vredi dvadeset puta manje od života jednog zapadnog građanina.
Ako sve bude ovako, predstavljaće veliki teret za Saudijsku Arabiju, pa se čak pominje i mogućnost da rezerve Saudijske Arabije u američkim bankama budu zaleđene dok se to ne naplati. I onda će, razume se, biti povuci—potegni u bilateralnim odnosima Amerike i Saudijske Arabije.
Za građane Srbije, Iračane, Avganistance, Libijce takođe će biti vrlo interesantno i moguće aktuelizovano pitanje potraživanja odštete kad Amerikanci počnu masovno da traže odštetu od Saudijske Arabije.
Braća, a kese im nisu sestre
S druge strane pak, poznato je da je Saudijska Arabija dugogodišnja američka saveznica. Takođe, ova kraljevina je poodavno demantovala da je imala bilo kakvu ulogu u napadima 11. septembra.
Zvanični Rijad upozoravao je da će ako Kongres donese ovakvu odluku povući 750 milijardi dolara kapitala iz SAD. Tu je i saudijska nafta kao važan elemenat saradnje, onda partnerstvo u borbi protiv terorizma dveju zemalja, američke investicije i baze… sve se dovodi u pitanje.
Takođe, Blumberg je otkrio tajni sporazumu sklopljen pre 40 godina za vreme admnistracije predsednika Ričarda Niksona između Amerike i Saudijske Arabije, prema kome će SAD kupovati naftu od Saudijske Arabije i pružati joj vojnu pomoć i opremu, a zauzvrat će to kraljevstvo uliti milijarde dolara u američku blagajnu i time finansirati državnu potrošnju.
Pozivajući se na zakon o pravu na slobodu informacija, Blumberg je objavio da je Saudijska Arabija upumpala u Ameriku oko 117 milijardi dolara (mada ima izvore koji tvrde da je ta brojka najmanje dvaput veća), što tu zemlju čini jednom od najvećih američkih inostranih kreditora.
Dakle, i ova činjenica je veoma bitna jer su pomenuti dugovi Amerike postali sredstvo pritiska.
A iza drveta…
Kad sve ovo imamo u vidi, onda je daleko jasnija i Obamina i odluka zvaničnog Vašingtona koji neće javno da izgovori da odluke Kongresa opasno narušavaju saradnju sa Saudijskom Arabijom, već koristi jeftine trikove i govori o tužbama prema Americi.
Objasnili smo ranije u tekstu da i ovakav scenario nije isključen, ali u njemu ima previše „ako“.
S druge strane, poznato je da američki zakoni ne važe van Amerike. Takođe je nebrojeno puta dokazano da za Amerikance uvek ima izuzetaka.
Setimo se, samo kao primera, kad bivšem generalu Vesliju Klarku nisu dozvoli da kao svedok u Haškom tribunalu govori o bilo čemu sem o onome za šta je imao odobrenje. Nije smeo ni da bude pitan o drugim stvarima.
Zato je ovakva Obamina reakcija iz nemoći. Bacanje prašine u oči.
