Tek što se nekoliko dana primirio i naveo ljude na pomisao da je, konačno, ozbiljno shvatio funkciju ministra spoljnih poslova Velike Britanije, Boris Džonson je ponovo „zablistao“. Zablistao u medijsko-tabloidnom smislu, odnosno, kako bi se to „narodski“ reklo na prostorima bivše Jugoslavije — pričao je gluposti.
A situacija kad neko moćan i poznat (što Džonson odavno jeste) priča gluposti (što je Borisov „trejdmark“) za tabloide je, kockarski rečeno — kec na 11. Još kad neko ko ima „zabavljački potencijal“ pokojnog Čkalje, a Džonson ga sigurno ima, prilazi ozbiljnim temama suptilnošću slona u porcelanskoj radnji, sreći tabloida nigde kraja.
Boris se vraća kući
Elem, šef britanske diplomatije tokom zvanične posete Turskoj je izjavio da bi trebalo nastaviti pritisak na Rusiju kako bi se normalizovala situacija u Siriji.
Građane (još uvek) Ujedinjenog Kraljevstva teško da može da iznenadi bilo kakva izjava Borisa Džonsona (svačega su se oni naslušali), ali ostatku sveta može biti čudan još jedan verbalni preokret novog šefa britanske diplomatije.
Podsećamo, pre nešto više od mesec dana, isti taj Džonson pozdravljao je rusko angažovanje u Siriji i sa svojim kolegom Lavrovom radio na normalizaciji odnosa i produbljivanju bilateralne saradnje Velike Britanije i Rusije.
Takva diplomatska praksa nekonvencionalnog Džonsona nekako je i priličila političaru koji je važio za samostalnog i sposobnog, bez obzira na brižljivo negovan imidž simpatičnog šarlatana.
A onda je taj nekonvencionalni britanski političar zasvirao staru, kolonijalnu pesmu. Rusija je kriva za sva zla ovog sveta i kao takvoj treba joj zatezati sankcije dok god ima problema bilo gde na zemaljskoj kugli. Pa je veseljak Džonson dao najkonvencionalniju i najdosadniju izjavu otkad je ministar.
Konzervativac sa dna kace
Interesantno je da je istog dana britanski ministar odbrane Majkl Falon izjavio da će se Velika Britanija usprotiviti svim planovima Evropske unije za pojačanu vojnu saradnju koja bi mogla da se meša u nadležnosti NATO-a, uprkos tome što se London sprema za napuštanje EU.
Te dve izjave visokih političara, na razne teme i u istom danu, potvrdile su vekovni kontinuitet britanske (kolonijalne) politike. A u slučaju Džonsona pokazalo se da je on, bez obzira na svu nekonvencionalnost, sav šarm i svu sklonost ka „soliranju“, samo deo sistema torijevaca, bogato dete bogatih roditelja koje sve što radi — radi u korist vladajuće klase.
Tipičan ministar Vlade Njenog veličanstva, a tu šarm a la Čkalja i pošalice koje često prelaze granicu prostaštva služe samo za zabavu masa. To što je uspeo da izgradi imidž nekonvencionalnog „čoveka iz naroda“, samo je dobro osmišljeni medijski paravan za konzervativca sa dna kace.
Dno dna
Iako je, u dva mandata bio veoma uspešan gradonačelnik Londona i godinama uoči „bregzita“ važio za najboljeg i najsposobnijeg konzervativnog političara u Ujedinjenom Kraljevstvu, sama činjenica da se neko poput Džonsona vinuo u vrh ostrvske politike pokazala je da negativna selekcija nije samo balkanska boljka.
„Džonson je tokom svoje karijere izvukao najgore iz svake profesije koje se dotakao: najgori lažov među novinarima, najrazmaženiji kao zvezda, najgori kao ambiciozni političar bez političkog cilja“, napisao je Nik Koen, uvodničar londonskog „Gardijana“ posle šoka izazvanog „bregzitom“.
U danima posle „bregzita“, lideri pokreta za izlazak iz EU Najdžel Faraž i Boris Džonson podneli su ostavke i na delu pokazali da nemaju nikakvu koncepciju šta raditi dan posle referenduma.
Do tada popularni Džonson, postao je jedna od najomraženijih figura u Ujedinjenom Kraljevstvu, pa se britanska javnost setila i da je razmaženo dete iz bogate porodice, koje se školovalo na Itonu i Oksfordu sa bivšim premijerom Dejvidom Kameronom i kancelarom Džordžom Ozbornom. Da je celu karijeru zasnovao na lažima, spletkama i uvredama.
Da je bio osrednje uspešan komičar, da je kao dopisnik londonskog „Tajmsa“ izgubio posao kad je otkriveno da je izmišljao intervjue i događaje, da je kao novinar „Telegrafa“ obmanjivao javnost zabavnim, ali potpuno neistinitim pričama…
Mister Bin svetske diplomatije
Nakon što su se konzervativci konsolidovali posle ostavke Kamerona i izabrali Terezu Mej za prvu ministarku Vlade Njenog veličanstva, Džonson je vraćen iz dobrovoljne, prevremene političke penzije i to na mesto šefa diplomatije.
Zvanično, svetski lideri su uputili čestitke Džonsonu, ali je nezvanična reakcija, kako piše britanska štampa, bila: „Mora da se šalite“.
Ako bi se u duhu tradicionalnog britanskog humora moglo tumačiti postavljanje Džonsona za glavnog pregovarača sa briselskim birokratama o „bregzitu“, moglo bi se reći da su Englezi poslali Delboja među Trigere.
A da britanski humor može imati i „bumerang efekt“ pokazali su tih dana Nemci, koji su na zvaničnu internet stranicu Ministarstva spoljnih poslova, umesto Džonsonove, postavili sliku Mister Bina.
Taman kad je izgledalo da se Džonson uozbiljio i počeo ozbiljno da shvata posao šefa diplomatije jedne od najvećih svetskih sila, usledile su za Džonsona tipične, ali za funkciju na kojoj se našao, neprimerene izjave.
Šta bi rekao Čerčil
A neprimerene izjave Borisa Džonsona odavno nisu vest. Više mu dođu kao ogledalo ličnosti.
Sa stanovišta establišmenta, imenovanje Džonsona na važnu funkciju u osetljivom trenutku moglo bi se tumačiti kao taktički dobar potez kojim će se za kratko vreme istrošiti jedan ambiciozan i činjenju štete sklon političar.
Problem sa Džonsonom je to što je neuništiv i što je do sada iz svakog poraza izlazio jači. Zato ne bi trebalo da bude iznenađenje ako Mister Bin svetske diplomatije u dogledno vreme postane prvi čovek nekad najmoćnije imperije.
Naspram Čerčila, o kome je Boris Džonson napisao ozbiljnu studiju, svi britanski premijeri u poslednje dve decenije, počevši od Tonija Blera, izgledali su kao Mister Bin. A samo potencijalni budući premijer Boris Džonson ima zabavljački potencijal Roana Atkinsona.
