„Predivno! Srce nam je puno, duša nam je puna!“, odgovara u dahu i sa ushićenjem.
„A odakle ste vi?“, pita me radoznalo.
„Iz Srbije“, odgovaram.
„Ah, bratuške naše! Naša draga braćo! Duša me boli zbog vas, šta ste vi tek sve preživeli. Tuga me hvata kada pomislim na nepravdu koja vam je naneta. Svi smo ovde tada pratili šta se dešava u Srbiji i na Kosovu, kako su vas bombardovali. Saosećali smo se sa vama svim srcem. Nažalost, Rusija je tada bila slaba i nismo mogli da vam pomognemo. Ali, daće Bog, kako smo se mi vratili našoj majčici Rusiji, vratiće se i Kosovo vama“, priča sa puno emocija Valentina, dok joj suze naviru na oči.
„Hvala Bogu, Rusija se sada uzdigla. Imamo Putina, velikog i mudrog državnika. Neka ga Bog poživi i čuva, i neka svima nama da zdravlja, sreće i mira. Samo je to važno“, dodaje i spontano ustaje sa stolice da bi me zagrlila.
Dugo sam priželjkivala da odem na Krim, izvor ruske duhovnosti i državnosti… Mesto koje je bilo omiljeno ruskim carevima i piscima… Mesto na kojem su odmarali sovjetski lideri i sovjetska elita: Staljin, Hruščov, Brežnjev…
Pa i za kneza Potemkina, vojskovođu i miljenika Katarine Velike, Krim je bio raj. Raj, koji sam mnogo puta poželela da dodirnem, osetim, doživim.
A onda, sasvim neočekivano, usledio je poziv iz ruskog Ministarstva odbrane.
„Šansa kakva se ne propušta“, pomislila sam i već do sledećeg jutra stvari su bile spakovane, a ja spremna za put.
Znala sam da to neće biti klasično putovanje, da neće biti vremena za obilaske i razgledanja, ali da će taj boravak biti sasvim dovoljan da makar jednim delom ostvarim svoj san — da kročim svojom nogom na krimsku zemlju, da udahnem krimski vazduh, zavirim u kutak tog tajanstvenog polustrva i da mu osetim dušu o kojoj sam toliko slušala.
Iz Moskve nas ispraća snažan pljusak i prohladno vreme… Na vojnom aerodromu „Čkalkovo“ ukrcavamo se u putnički avion „Antonov“ AN-148.
U avionu su predstavnici ruskog Ministarstva odbrane, novinari iz gotovo celog sveta i ja — jedina Srpkinja među njima. Sve su to moji stari znanci. Bila sam sigurna da nas čeka lepo druženje, malo spavanja i puno rada. Do Krima nas je delilo skoro tri sata putovanja.
Povod zbog kojeg smo uopšte otišli na Krim bile su velike vojne vežbe ruske vojske „Kavkaz 2016“, u kojima je učestvovalo 12.500 vojnika, morska flota, avijacija, pešadija, artiljerija, desantne jedinice… Ono što su oni priredili na obali Crnog mora bio je spektakl od kojeg su zanemeli čak i vojni eksperti.
Na Krimu nas je, očekivano, dočekalo lepo i toplo vreme — ovaj deo Rusije, uz obalu Crnog mora, inače odlikuju topla leta i blage zime.
Od vojnog aerodroma na koji smo sleteli do Feodosije i Primorskog, gde smo bili smešteni, delilo nas je oko sat vožnje. Bilo je veče, pa se malo toga moglo videti. Krajolici su se tek nazirali.
Prva naša „stanica“ bila je prodavnica pored puta — tek da se malo protegnemo i okrepimo.
Radnja me je podsetila na prodavnicu u kakvu sam pre više od tri decenije, dok sam još bila dete, odlazila kada odem kod dede na selo — imala je isti taj specifični miris. Ali, za razliku od seoske prodavnice, kakvu ja pamtim, ova je bila krcata robom…
Odmah pored prodavnice smešten je i bife — pravi sovjetski, sa tapetama na zidovima, pločicama na podu, 3-4 stola, nekoliko frižidera i šankom. Uredno je i čisto, ali nigde „žive duše“. Samo dve radnice, Ruskinja i Tatarka, sede za stolom ispred i „ubijaju vreme“.
Rusi, Ukrajinci, Tatari, već vekovima dele život i sudbinu na ovom prostoru. Prema popisu stanovništva iz 2014. godine na celom poluostrvu živi skoro dva miliona ljudi. Najviše je Rusa, skoro 60 odsto, zatim Ukrajinaca (24,3 odsto), krimskih Tatara (1,4), ali ima i Belorusa, Tatara, Jevreja, Poljaka, Moldavaca, Gruzina…
Nastavljamo put i konačno stižemo na odredište — u pansion „Morskaja krepost“ (morska tvrđava), udaljenom nekoliko kilometara od Feodosije, poznatog krimskog letovališta i svega 500 metara od peščane plaže i Crnog mora.
Vidi se da je izgrađena u skorije vreme. U prostranom i uređenom dvorištu, načičkano je više kuća — višespratnica. Domaćini nas dočekuju, užurbano nas raspoređuju po sobama i ljubazno odgovaraju na sva naša pitanja.
U znak dobrodošlice priredili su nam i svečanu večeru — šašljike (ražnjiće), kuvani krompir sa puno mirođije, brojne salate, plavi patlidžan i još mnogo đakonija. Osim toga, na stolove su izneli i brojna pića, a tu su i ona tradicionalna — ruska votka i buteljke čuvenog krimskog vina.
Ipak, pažnju mi je privukao jedan zeleni napitak — „Tarhun“. Nisam ga ranije viđala.
Reč je o slatkom, bezalkoholnom gruzijskom napitku, koji je izmislio jedan apotekar iz Tbilisija, a početkom osamdesetih je ovo piće počelo naveliko da se proizvodi i prodaje u celom Sovjetskom Savezu. Glavni sastojak je biljka tarhun, specifičnog ali prijatnog ukusa.
Nakon večere i druženja, neki su se razbežali po sobama, drugi su našli svoj kutak za ćaskanje u dvorištu, a grupa nas je rešila da prošeta do obale i da uz čašicu muskatnog krimskog vina uživa u lepoj i prijatnoj septembarskoj večeri.
Odspavali smo tek nekih dva sata, kada nas je probudilo jako zvono. Bio je to znak da krećemo na vojne vežbe — „Kavkaz 2016“".
Kao po komandi poskakali smo na noge i već za 15 minuta svi smo bili u „stroju“ — spremni za dvočasovno putovanje do vojnog poligona „Opuk“.
Gledala sam kroz prozor krajolike koji su se smenjivali — nepregledni vinogradi, pa pusta polja, pa poneko jezerce, stada ovaca i krava, stare oronule, zapuštene kuće…
I kasnije dok sam šetala kroz Primorski i prolazila kroz Feodosiju primetila sam dosta starih, gotovo ruiniranih zdanja iz sovjetskog doba… To me nije iznenadilo, još ranije su mi pričali, a to su mi i meštani potvrdili „da u Krim ni kopejka nije uložena decenijama, dok je bio u sastavu Ukrajine“.
Sada se slika polako menja. Glavne saobraćajnice su obnovljene ili se obnavljaju. Više se ulaže u infrastrukturu i turizam — grade se nove zgrade, niču restorani, kafići, barovi, apartmani, hoteli, prodavnice… Tu, na stotinak kilometara od Feodosije gradi se i Kerčki most koji će spajati Krim sa kopnenim delom Rusije.
„Imam skoro 70 godina i srce mi je sada puno! I ja i sve moje komšije, poznanici, ceo ovaj kraj i ceo Krim — svi smo presrećni otkako je 16. marta 2014. godine održan referendum na kome je više od 90 odsto nas izglasalo da budemo deo Rusije. Kada je u februaru počeo državni prevrat u Kijevu, bili smo prestravljeni. Plašili smo se kakva nas sudbina čeka nakon što su na Majdanu preuzeli vlast… Nismo spavali noćima… Ukrajinske vlasti su nas zastrašivale, pretile, ucenjivale… Pa vidite i šta su nam kasnije radili — isključivali su nam struju… Danima smo sedeli u mraku i smrzavali se. Bilo je strašno… Ali, hvala Bogu, prošlo je — sad smo tamo gde i istorijski pripadamo — u Rusiji! Hruščov je poklonio Krim Ukrajincima 1954. godine. A ja vas pitam — čiju zemlju on poklanja? Pa nije mu to očevina!“, priča Valentina Georgijevna gotovo u dahu i pomalo srdito.
„Ovo je teška tema. Ne mogu ni da je slušam, a kamoli da se sećam… Izaći ću napolje“, reče jedan od mladića, koji takođe radi u pansionu.
Sa njim izađoše i druga dvojica, koji su do tada ćutke i klimajući glavom, sa bolnim izrazom lica, potvrđivali priču Valentine Georgijevne.
„A kako vam je sada?“, nastavljam.
„Sada je neuporedivo bolje. U našim dušama je neopisiva radost! Znate, sve je poskupelo otkako smo ušli u sastav Rusije, ali i penzije su malo porasle. Da se razumemo, nisu ovde penzije velike, ali ja pristajem da budem na vodi i hlebu do kraja života samo da živim u Rusiji!“, dodaje odlučno.
„Na poluostrvu i dalje žive i Ukrajinci. Kako se sa njima slažete?“, pitam je.
„Mi Rusi smo takav narod, uvek smo se sa svima lepo slagali — i sa Ukrajincima, i Tatarima i svima ostalima. Slovenske duše, kao i vi Srbi. Kako smo se ranije lepo slagali, tako je i sada, a tako će i biti. A mnogi od njih su i na referendumu glasali da uđu u sastav Rusije… Dolaze nam i turisti Ukrajine — sve ih je više, a ima puno i gostiju iz drugih krajeva Rusije.“
Dugo sam razgovarala sa Valentinom Georgijevnom. Pričala sam i sa još nekim njenim sugrađanima o njihovom životu, o njihovom kraju, o njihovoj zemlji… Bili su to lepi, zanimljivi, sadržajni razgovori. Obećala sam im da ću se vratiti. I, vratiću se, jer mnogo toga još na Krimu želim da vidim i doživim.
I pre puta znala sam da neću videti najlepši deo Krima, ono po čemu je on prepoznatljiv — Jaltu, mesto gde su Staljin, Ruzvelt i Čerčil 1945. zapečatili sudbinu posleratne Evrope, i zamak Lastavičje gnezdo, smešten na litici Aurora, koji je nemački baron Jozef fon Štajngajl poklonio svojoj ljubavnici.
Znala sam i da će na oko 200 kilometara od mene ostati udaljen Sevastopolj, najveći grad na Krimu i glavna baza ruske Crnomorske flote i da neću videti krimsku prestonicu — Simferopolj i druge živopisne gradove ove regije.
Znala sam da neću videti „Potemkinov raj“ — čemprese, palme, eukaliptuse, reke, jezerca i brda koja se strmo spuštaju u more…
Ali, ako me neko pita po čemu ću pamtiti Krim, rekla bih mu — po noćnom kupanju u Crnom moru i po njegovom mirisu, po slatkom crvenom krimskom vinu, po najzvezdanijem nebu koje sam ikada u životu videla i nada sve po gostoprimljivim i divnim ljudima koji tamo žive. Pamtiću ga po osmesima domaćina i po toplom, gotovo majčinskom zagrljaju Valentine Georgijevne na rastanku.
Pamtiću Krim i po veličini, moći i snazi ruske armije, koja nam je demonstrirana, i po hlebu koji su umesili i na rastanku mi poklonili ruski vojnici.
Uostalom, sada još bolje nego pre znam da me tamo čeka još mnogo neispričanih priča i deo raja, u koji tek treba da zavirim.
