Erlih radi u Moskovskom institutu za međunarodne odnose, međutim „Forin polisi“ navodi da je on „američki građanin, čije gledište ne odražava diplomatsku poziciju Ruske Federacije“. U svom članku on pokušava da objasni postupke i izjave Hilari Klinton u odnosu prema Rusiji i kako se prema njemu odnose u Moskvi.
Erlih smatra da bi, ako Klintonova ipak postane predsednik SAD, 25. avgust onda mogao da se nazove danom kada je ona počela novi „hladni rat“. Toga dana je u svom govoru, prvobitno posvećenom Donaldu Trampu, nazvala Vladimira Putina „kumom ekstremno desnog, opasnog nacionalizma“.
Uvredivši ruskog predsednika na taj način, Klintonova je uvela „element ličnog neprijateljstva u i bez toga već nategnute odnose“, ističe Erlih. I, što je još gore, svojim rečima ona je Putina opisala kao predstavnika ideologije koja je fundamentalno suprotna od američke.
Ekspert objašnjava zašto je to opasno: uprkos činjenici da su nakon događaja u Ukrajini 2014. godine odnosi između Rusije i Zapada dostigli nove dubine, Kremlj je ipak dugo vremena verovao da novi „hladni rat“ nije moguć — fundamentalne ideološke borbe između Istoka i Zapada više nema.
„Rusima to izgleda ovako: Klintonova je, izgleda, u svom govoru pokazala odlučnost za obezbeđivanje sastojka koji nedostaje za obostrano neprijateljstvo, predstavljajući Moskvu avangardom rasizma, netolerancije i mizoginije“, objašnjava Erlih.
Rusi pritom svoju domovinu u opisu Klintonove neće prepoznati. O kakvoj mizoginiji se radi kada Putinova vlada pruža svojim majkama tri godine porodiljskog odsustva? Netrpeljivost? Ali predsednik je lično posetio otvaranje najveće džamije u Moskvi. Rasizam? Ali Putin stalno „reklamira“ etničku raznolikost Rusije.
Na taj način Rusima se čini da se Klintonova jednostavno iz sve snage bori da „smisli opravdanje za svoje neprijateljstvo“, naglašava Erlih.
On je razgovarao sa mnogim ruskim stručnjacima za spoljnu politiku i, prema njegovim rečima, oni nisu pokazali „čak ni uzdržano poštovanje“ prema Klintonovoj.
Najdestruktivnije poglavlje u njenoj karijeri je invazija NATO-a na Libiju, na koju je Rusija mogla da stavi veto, ali ju je na kraju podržala, jer je Klintonova, koja je tada bila na mestu državnog sekretara, dala reč da se zona zabrane letenja koja je tada uvedena iznad zemlje neće koristiti kao paravan za promenu režima.
Ne iznenađuje da su ruski lideri bili besni kada su na kraju libijskog lidera Muamera Gadafija posebno okrutno svrgnuli.
Ulje na vatru dodala je i njena reakcija nakon toga. U jednom od njenih video-intervjua, komentarišući puč u Libiji, ona je rekla: „Dođosmo, videsmo, on umre“, nakon čega je prasnula u smeh. Erlih ističe da telefonski snimak zlostavljanja uhvaćenog Gadafija pokazan da u istom programu.
Od tada Klintonovu u Moskvi prati reputacija dvoličnog zagovornika rata, nastavlja ekspert.
I eto sada kada je kandidat za predsednika, Klintonova se ponovo zalaže za uvođenje zone zabrane letova, ali ovog puta u Siriji.
„Uzimajući u obzir učešće Rusije u sirijskom sukobu, zona zabrane letenja je učtivi eufemizam koji, u stvari, označava mogućnost obaranja ruskih aviona u slučaju da njihovi piloti odbiju da je uspostave. I Klintonova to veoma dobro zna“, smatra ekspert.
Pritom, kada su je pitali tokom rasprave da li je spremna da obara ruske avione, ona je izjavila da ne misli da će do toga doći. To jest, ona smatra da će se, ako Moskva bude „saterana u ćošak“, Putin povući.
„To je diskutabilna pretpostavka: ulog Moskve je mnogo veći nego Vašingtonov“, uveren je Erlih. Sirija je odavno glavni saveznik Rusije na Bliskom istoku i ima za nju strateški važnu ulogu.
Autor članka smatra da plan Klintonove za zonu zabrane letova asocira na Ričarda Niksona.
„Ovo veoma sumnjivo podseća na ’teoriju ludaka‘ kojoj je u okviru politike suzbijanja pribegavao predsednik Ričard Nikson. On je pokušao da postigne maksimalnu prednost, pokazujući SSSR-u da je dovoljno lud da započne rat“, podseća Erlih.
On ističe da su Niksonov blef Rusi veoma brzo prozreli i više nisu dovodili u pitanje da su njegove akcije zdravorazumske. Međutim, oni nisu toliko uvereni u „jasnoću uma“ Klintonove.
Erlih smatra da bi Moskva preferirala Trampa u odnosu na Klintonovu, ne zato što je njime lako manipulisati već zato što je njegov program u skladu sa stavom Rusije o međunarodnim odnosima. Rusija teži da se vrati na klasično međunarodno pravo u duhu „realne politike“ u kojoj države vode pregovore na osnovu međusobnog razumevanja nacionalnih interesa, očišćenih od ideologije.
Američki istraživač kao primer navodi Krim: prema njegovim rečima, realno stanje je takvo da je on zaista postao deo Rusije. Predlog da se on prizna kao takav mogao bi biti najmoćniji adut za budućeg predsednika SAD što se tiče odnosa sa Rusijom.
Tramp je izrazio spremnost da razmotri takvu opciju, zbog čega ga je Klintonova žigosala. Ona sama voli da se pretvara da će se poluostrvo jednom vratiti u sastav Ukrajine, uprkos činjenici da Moskva gradi skup most koji povezuje Krim sa kopnenim delom Rusije.
Godine 2011. Klintonova je podržala masovne proteste u Rusiji i Putin nema razloga da veruje da je ona „napustila snove o Majdanu na Crvenom trgu“, dodaje autor.
A ono što je zamenik Klintonove Hari Rid rekao o tome da Rusija, navodno, želi da utiče na izbore u SAD preko hakerskih napada, povećava zabrinutost ruskih vlasti u vezi sa kandidatkinjom Demokratske partije za predsednika, zaključuje Erlih.