Sporne teritorije su bile male i po veličini i po broju stanovnika — na strani Bangladeša nalazile su se indijske naseobine površine 69 kvadratnih kilometara, podeljenih u 111 naseobina, sa oko 40.000 stanovnika. Na strani Indije bile su bangladeške enklave koje su se prostirale na oko 30 kvadratnih kilometara, podeljenih u 51 naselje, sa oko 15.000 stanovnika.
Pune četiri decenije, dve zemlje su pokušavale da reše ovaj problem. Čak je 1974, tri godine nakon što je Indija pomogla Bangladešu da stekne nezavisnost od Pakistana, potpisan sporazum o razmeni teritorije i stanovništva, ali on nije primenjen sve do 2015.
Primenu sporazuma onemogućavale su nestalne političke prilike u obe zemlje. Indija ga nikada nije ratifikovala zbog protivljenja opozicije, koja je smatrala da je to ustupanje teritorije susedu i izdaja nacionalnih interesa. Iako je parlament Bangladeša odmah ratifikovao sporazum, zbog ubistva tadašnjeg premijera Šeika Mudžibura Rahmana i odbijanja Indije da ratifikuje dokument, problem je ostao nerešen.
Za to vreme, stanovnici enklava na obe strane granice živeli su u veoma teškim uslovima, koje je diktirala paradoksalna politička situacija. Nisu mogli da napuštaju enklave bez viza, koje su mogli da dobiju jedino u konzulatu. Da bi uopšte došli do konzulata, morali su da nelegalno uđu na teritoriju zemlje-domaćina.
U međuvremenu, nijedna od dve država nije se brinula o njima. Živeli su bez ličnih dokumenata, bez zdravstvene zaštite, bez škola, puteva, pošte, telefona, električne energije i bilo koje druge infrastrukture. Napušteni i ostavljeni u gotovo predistorijskom stanju, često su bili žrtve nasilja većinskog stanovništva ili bandi. Silovanja i pljačke bili su sastavni deo života ovih nesrećnih ljudi.
Situacija je bila toliko bizarna da je čak, na primer, jedna indijska enklava na teritoriji Bangladeša sadržala bangladešku enklavu, u čijem je centru bila još jedna indijska enklava.
Legenda kaže da su sve te enklave, smeštene na severnoj granici Bangladeša sa Indijom, nastale kada su dvojica maharadža — od Kuč Behara i Rangpura — odigrala nekoliko šahovskih partija koristeći sela i njihove stanovnike kao ulog.
Ipak, istraživanja britanskog istoričara Brendana Vajta pokazala su da su enklave rezultat mirovnih ugovora između maharadže od Kuč Behara i mogulskog cara, potpisanih između 1711. i 1713. godine, prema kojima su Moguli zavladali tadašnjim delovima teritorije Kuč Behara.
Bilo je to pre nego što su Britanci zavladali Indijom, mnogo pre formiranja modernih azijskih republika. Kada su 1947. godine Britanci konačno podelili svoje indijske posede na Indiju i Pakistan (Bangladeš je tada bio deo Pakistana, od kojeg se otcepio 1971), u skladu sa željom hindusa i muslimana da žive odvojeno, problem enklava i dalje je bio nerešen. Štaviše, niko nije verovao da će se to ikada desiti, s obzirom na to da se vremenom situacija samo komplikovala.
Međutim, pre pet godina konačno je pronađeno rešenje, ali tek od prošle godine Sporazum o razmeni teritorija i stanovništva počinje zaista da se sprovodi. Pune četiri godine bile su potrebne indijskim vlastima da ubede javnost da ustupanje teritorije koja je potpuno „okružena“ Bangladešom nije nacionalna izdaja, pa potom da usvoje ustavne amandmane koji sankcionišu ustupanje teritorije, i konačno ratifikuju sporazum iz 1974.
Kada je, pre godinu dana, indijski premijer Narendra Modi otputovao u posetu svom jugoistočnom susedu kako bi zapečatio dogovor sa Bangladešom, rekao je da će sporazum učiniti indijske granice sigurnijim, a živote ljudi stabilnijim. Dokumentu je pridao istorijsku važnost, i uporedio ga sa „padom Berlinskog zida“.
Naravno, čitav proces je u međuvremenu stavljen i u širi spoljnopolitički kontekst — od Modijeve prošlogodišnje posete, indijske investicije u Bangladešu su se značajno uvećale, a pre svega ulaganja u elektroenergetski sektor. S druge strane, Indija je time pokazala i drugim susedima — Pakistanu i Kini — da želi mirno da rešava svoje granične sporove. Sprovođenje sporazuma pomaže i premijerki Bangladeša, Šeih Hasini — opozicija je bojkotovala izbore 2014. godine, a Zapad je optužuje za nedemokratski odnos prema političkim protivnicima.
Poboljšanju odnosa Indije i Bangladeša sasvim sigurno je doprinela i odluka bangladeških vlasti da spreče prelazak separatista iz pojedinih indijskih saveznih država, koji su sa teritorije Bangladeša vršili napade na indijsku armiju.
A ljudi iz enklava? Oni sada mogu slobodno da se kreću, i mogu da izaberu u kojoj državi žele da žive. Malo njih je izrazilo želju da napuste svoje domove i isele se u Indiju ili Bangladeš — oni koji su odlučili da ostanu, postali su državljani svojih država.
Međutim, praktično sprovođenje sporazuma i izgradnja infrastrukture — puteva, škola i bolnica — u enklavama je još uvek usporeno. U decembru je indijska vlada usvojila budžet za pomoć stanovnicima bivših enklava u iznosu od 150 miliona dolara, dok je vlada Bangladeša za sličan „paket“ odvojila 22 miliona.
Ti paketi pomoći pružaju nadu da će, ako budu sprovedeni na pravi način, stanovnici bivših enklava uskoro živeti u boljim uslovima. Međutim, skoro sedam decenija bezvlašća i bezakonja, imovinski problemi, ali i uticaj lokalnih političara još uvek mogu značajno da zakomplikuju situaciju. Pred enklavama koje su prošle pravu golgotu tako još uvek stoji niz problema koje bi trebalo rešiti kako bi se one integrisale u društva svojih „novih“ država — Indije i Bangladeša.