Ni srpska ni jugoslovenska kinematografija ne mogu da se podiče mnoštvom špijunskih filmova; u bivšoj Jugoslaviji taj žanr režiserima nije baš bio omiljen.
Jedino ostvarenje te vrste — ako izuzmemo „Balkanskog špijuna“, koji je čista parodija — bio je „SB zatvara krug“, jedna smejurija od propagandnog filma koja je trebalo da pokaže neuništivost nekadašnje jugoslovenske službe bezbednosti.
Zapravo, prvo „pravo“ srpsko špijunsko filmsko ostvarenje su „Balkanska pravila“ Darka Bajića. Film govori o povezanosti jugoslovenskih, srpskih i hrvatskih agenata, njihovoj saradnji, ali i sukobima. „Istina i laž na Balkanu toliko su povezani i isprepleteni, da više niko nije u stanju da primeti razliku“ — to je bila suštinska poruka Bajićevog filma.
Do danas se, po svemu sudeći, ništa nije promenilo.
Špijunske igrarije za mlađe i starije
U „staroj“ Jugoslaviji špijunske filmske priče uvožene su iz inostranstva; međutim, sa zahuktavanjem građanskog rata devedesetih, takve priče postale su sastavni deo naše stvarnosti.
Prva od njih „procurila“ je u javnost objavljivanjem snimka „razgovora o oružju“ tadašnjeg hrvatskog ministra odbrane Martina Špegelja; usledile su afere „Opera“ i „Labrador“. Najspektakularnije obaveštajno otkriće tokom devedesetih godina prošlog veka bilo je da su hrvatski obaveštajci skoro pune dve godine, od januara 1996. do juna 1998, prisluškivali tadašnjeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića, i to svaki put kada je boravio u rezidenciji u Karađorđevu.
Ni u postpetooktobarskoj Srbiji se stvari ne smiruju — u spektakularnoj akciji snaga bezbednosti uhapšen je potpredsednik Vlade i bivši načelnik Generalštaba Momčilo Perišić, i zatim optužen za odavanje tajni američkom diplomati Džonu Nejboru.
Posle atentata na premijera Zorana Đinđića, pritvarani su i tadašnji prvi čovek KOS-a general Aco Tomić, i savetnik za bezbednost tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice Rade Bulatović, pod optužbom da su imali veze sa Zemunskim klanom.
„Tihi rat“ među obaveštajnim službama bivših jugoslovenskih republika je tokom godina stalno tinjao, i još uvek tinja. Dve službe — i to one najjače — stalno su u fokusu: srpska i hrvatska. Između njih se i odvija najveći deo ovog sukoba; u zavisnosti od toga kakvi su trenutni odnosi dveju država, i taj rat se naizmenično razbuktava i smiruje.
„Odnosi između obaveštajnih službi na Balkanu su takvi da je zapravo posredi jedan totalni špijunski rat. Špijunira svako svakoga! Samo se u Bosni računa da naokolo verovatno vršlja preko 5.000 ljudi koji se bave špijunskim radom. Zadatke obaveštajnih službi usmeravaju trenutne vlasti, ali ono što je činjenica jeste da se u njihov posao umešalo mnogo stranih obaveštajnih službi, i tako je nastao totalni rat“, kaže bivši funkcioner jugoslovenskog DB-a Božidar Spasić.
Prilikom raspada Jugoslavije, novoformirane države su u redove svojih obaveštajnih službi prihvatile stare kadrove. Međutim, vremenom, ti kadrovi su zamenjeni.
„Sada imamo potpuno nove obaveštajne službe, koje su u stvari strane obaveštajne službe uzele pod svoj patronat. To znači da su veliki obaveštajni sistemi — američki, nemački, ruski, francuski, britanski — preuzeli i obuku i opremanje, ali, naravno, zauzvrat preuzimaju i 90 do 95 odsto obaveštajnih podataka do kojih dolaze obaveštajne službe u regionu“, nastavlja Spasić.
Beograd — mala Kazablanka
Vratimo se opet sedmoj umetnosti. U filmu „Kazablanka“ iz 1942. godine, reditelj Majkl Kertiz — pored ljubavne priče koja i dan-danas opčinjava gledaoce — daje i prikaz grada koji je, zahvaljujući svom položaju, postao „špijunska Meka”.
Prema Spasićevim rečima, Beograd danas predstavlja ono što je Kazablanka bila tokom Drugog svetskog rata. Do raspada Jugoslavije prestonica je, kaže Spasić, bila jedna „moćna obaveštajna sredina“ u kojoj su se mnoge službe bavile špijunažom, ali su se tadašnje jugoslovenske službe uspešno suprotstavljale tim nasrtajima.
S obzirom na to da se sada nalazi u centru migrantske rute, i da srpske vlasti pokušavaju da vode balansiranu politiku prema svima, Beograd je postao „mala Kazablanka“, objašnjava Spasić.
„U Beogradu trenutno deluje na desetine obaveštajnih službi, a računam da, dok vi i ja razgovaramo, nekoliko stotina agenata prikuplja informacije koje nikome neće morati da daju, i koje služba već znaju — ali su to informacije koje predstavljaju trening za obaveštajce. Oni u slučaju novih zahteva zahvaljujući njima mogu prodreti u sredine u koje su poslati. Beograd u ovom momentu predstavlja jedno živo špijunsko jezgro“, kaže naš sagovornik.
Balkanska pravila
Koliko dugo traje sukob srpskih i hrvatskih obaveštajnih službi? To niko ne može tačno da kaže. Ako je verovati filmu Darka Bajića, taj je sukob bio stalno prisutan i u bivšoj zajedničkoj državi, ali to je više bio odnos dveju konkurentskih službi, koje su bile na zajedničkom zadatku. Kako je to zaista izgledalo, najbolje opisuje proslavljeni jugoslovenski (i hrvatski) novinar Pero Zlatar, u knjizi „Meta Pavelić — živ ili mrtav“.
Pravi sukob službi, kaže Božidar Spasić, počeo je osamostaljivanjem Hrvatske, i od tad traje neprekidno, sa povremenim zatišjima.
„Tu se špijunira sve i svja! Kada dođe neka informacija do naše javnosti, čini se da je smešno šta se špijunira. Međutim, nikada ne znate kako neka informacija može da se iskoristi. Hrvati koriste brojne veze koje imaju — od svojih bivših građana, novinara, diplomata, putnika namernika… A posebno se u rubnim delovima, duž granice, špijunira sve i svašta. I Srbija isto to radi u Hrvatskoj! Prema tome, između te dve zemlje postojao je, i postojaće, obaveštajni rat. On sada poprima neverovatne razmere, ali u njihovom suštinskom odnosu ne remeti ništa“, naglašava Spasić.
Naš sagovornik srpsko-hrvatsku obaveštajnu igru poredi sa stonim tenisom: ako su službe u stanju da kontrolišu svoje agente, onda se, kaže Spasić, događa „prodaja“ podataka.
„Jedni drugima ne samo da podmeću, nego i prodaju baš one podatke koje druga strana želi da čuje. Hrvatsku posebno, kao članicu NATO-a, zanima odnos između Srbije i Rusije — na to su posebno osetljivi — a mislim i da imaju posebne zadatke, s obzirom na to da je Hrvatskoj mnogo lakše da plasira agente u Srbiju nego neke druge zemlje, jer se veze između građana jedne i druge države, zbog odsustva jezičke barijere, vrlo brzo uspostavljaju“, navodi Spasić.
Hrvatska danas, kaže sagovornik Sputnjika, ima znatno veće mogućnosti nego što je to bio slučaj tokom devedesetih godina — može da vrši špijunske aktivnosti u Srbiji ne samo preko ljudi već i putem unapređene tehnike, s obzirom na to da je članica NATO-a, koji joj stoji na raspolaganju.
Srbija, zaključuje Spasić, to sigurno ima u vidu — i sigurno preduzima protivmere.
