davno nije bilo tako tajnog sporazuma koji je izazvao toliku pažnju javnosti kao što je to slučaj sa TTIP-om, Transatlantskim trgovinskim i investicionim partnerstvom, sporazumom o slobodnoj trgovini između Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije protiv kojeg stotine hiljada građana EU na ulicama demonstriraju već godinama, zbog straha da će njegovo eventualno usvajanje transnacionalnim korporacijama omogućiti da im kidnapuju demokratiju i oduzmu socijalna prava koja su uspela da se održe u dosadašnjem procesu neoliberalne globalizacije skrojene po meri jednog procenta najbogatijih.
Najnovije vesti ulivaju tračak nade: zvaničnici dveju najmoćnijih evropskih država, Nemačke i Francuske, saopštili su ovih dana da je — rečima Zigmara Gabrijela, potpredsednika Vlade Nemačke — TTIP mrtav. Međutim, predstavnici Evropske komisije i SAD uzvratili su na to da razloga za nadu ipak nema previše, jer, pregovori se nastavljaju…
Zašto je TTIP opasnost za demokratiju? Zbog čega je Sjedinjenim Američkim Državama toliko važno da on bude usvojen, zajedno sa svojim azijskim parnjakom, TTP-om, i trećim velikim sporazumom koji se takođe dogovara u tajnosti, TISA-om (Trade in Services Agreement)? Šta bi moglo da spreči njihovo usvajanje?
Ovo su u petak bile teme „Sputnjik intervjua“ sa Stevanom Gajićem, istraživačem-saradnikom Instituta za evropske studije, i politikologom Aleksandrom Pavićem.
„Osnovna zamerka na račun TTIP-a u početku bila je to što je on pregovaran u potpunoj tajnosti, a onda su Vikiliks i holandski Grinpis došli do samih dokumenata i objavili ih, i tek tada se javnost podigla još više jer je videla, kako je to rekao Džulijan Asanž, da je ovo pokušaj korporacijskog preuzimanja vlasti od nacionalnih država“, podseća Pavić.
TTIP, navodi naš sagovornik, zadire u mnoge evropske tekovine, od sistema zdravstva do zaštite radnika, zaštite privatnosti, široko otvara vrata GMO hrani, predviđa privatizaciju javnih usluga…
„TTIP je deo šire operacije koju je pokrenula administracija Baraka Obame“, kaže Stevan Gajić.
„Pored njega, tu su i TTP, koji obuhvata niz pacifičkih zemalja, ali ne i Kinu, što govori da je taj sporazum na neki način usmeren protiv Kine, namenjen njenom obuzdavanju, i TISA, o kojem se najmanje govori, a možda je i najopasniji jer će izbaciti državu kao posrednika između građana i onih koji obavljaju usluge. Obrisi toga vide se i kod nas, u zahtevima za privatizacijom Elektroprivrede Srbije. I to je ono što se priželjkuje, da se država u potpunosti izbaci, ne samo iz vlasništva, već i iz svake vrste odlučivanja, a da transnacionalne korporacije preuzmu svu moć.“
Sve u svemu, „ti sporazumi nude nam jedan antiutopijski svet, i, ako prođu, posledice će biti nesagledive“.
Jedna od najspornijih odredbi TTIP-a jeste i uspostavljanje ISDS-a (Investor State Dispute Settlements), specijalnih arbitražnih sudova izvan nacionalnih zakonodavstava, pred kojima bi korporacije mogle da tuže države u slučaju da one donesu zakone kojima bi korporativni profiti bili umanjeni, sve i ako su takvi zakoni u interesu građana.
„Taj proces zaista ide u pravcu uspostavljanja korporatokratije umesto demokratije“, smatra Aleksandar Pavić, dodajući da se „na tome radi još od pada Berlinskog zida, kada se mislilo da je došao kraj istorije, ali je umesto toga došao kraj slobode i kraj demokratije“.
Prema mišljenju Stevana Gajića, „TTIP i ostali sporazumi jesu logičan nastavak procesa koji su usledili posle pada Berlinskog zida“.
Sa tim u vezi, osvrta je vredna ocena vodećeg američkog geostratega Zbignjeva Bžežinskog, još sa kraja šezdesetih godina prošlog veka, da su nacionalne države prestale da budu „glavna kreativna snaga“ u organizaciji života ljudi, a da „međunarodne banke i multinacionalne korporacije deluju na načine koji su daleko napredniji od političkih koncepata nacionalnih država“.
„Bžežinski je tada nagovestio trend o kojem je ovde reč, a reč je o trendu uništenja starog poretka, vestfalskog poretka u kojem su nastale klasične nacionalne države koje mi danas poznajemo, a čije je rasturanje otpočelo u poslednjoj deceniji prošlog veka u korist internacionalizma i uništenja starih (društvenih) vrednosti“, navodi Stevan Gajić.
„A kapital ima svoj jasan interes da učestvuje u tom procesu, jer mu država smeta za slobodan protok novca i sticanje profita.“
Koji je konkretan američki interes da insistira na tim sporazumima? Nagoveštaj je, čini se, pre nekoliko godina pružila Hilari Klinton, tadašnja država sekretarka SAD, opisavši TTIP kao „ekonomski NATO“… Upravo je o tome reč, kaže Aleksandar Pavić, podsećajući na čuveno pismo nemačkog političara Vilija Vimera upućeno kancelaru Gerhardu Šrederu posle bezbednosne konferencije predstavnika zemalja NATO-au Bratislavi 2000. godine.
„Tačka 3 tog pisma, prenoseći reči jednog američkog zvaničnika, kaže da evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO-a, i da je u tom smislu znatno pogodniji američki poredak. TTIP predstavlja upravo to, nametanje američkog pravnog poretka Evropi kako bi se ona lakše kontrolisala“, kaže Pavić.
Ipak, uprkos tim američkim težnjama i planovima, nemački i francuski zvaničnici su proteklih dana, maltene u glas, izjavili da su pregovori o usvajanju TTIP-a propali. Da li je zaista TTIP mrtav?
„Mislim da su se i Nemci i Francuzi uplašili brzine kojom taj proces ide i da ipak ne žele da izgube i te poslednje ostatke suvereniteta koji su ostali evropskim državama. Takođe, kada govorimo o njihovoj motivaciji da se suprotstave usvajanju tog sporazuma, treba imati u vidu da nepopularnost TTIP-a generiše i rast drugih političkih sila u Evropi koje su donedavno bile na potpunoj margini, i naravno da mejnstrim političari na to moraju da reaguju, jer ne smeju da se potpuno otuđe od svojih građana… U svakom slučaju, to nam govori da usvajanje TTIP-a jest veoma usporeno, ako ne i potpuno zaustavljeno“, smatra Gajić.
Sa druge strane, međutim, predstavnici Evropske komisije (EK), zajedno sa svojim američkim kolegama, na tvrdnje Nemaca i Francuza uzvratili su da se pregovori nastavljaju, čak i da idu u poželjnom smeru.
„To govori o prirodi EK, koja predstavlja koncentraciju moći otuđenu od nacionalnih država, odnosno, od demokratskog izbora građana. Ali, posebno sa’ bregzitom‘ i mogućnošću daljeg slabljenja Evropske unije, i njena moć opada“, ocenjuje Gajić.
Šta može da spreči usvajanje tih sporazuma o slobodnoj trgovini?
Tim težnjama, kaže Pavić, „moguće je suprotstaviti se samo ponovnim uspostavljanjem nacionalnih suvereniteta. A zagovornici TTIP-a, i javni i oni iz senke, pribojavaju se uzdizanja Rusije i Kine i njihove vizije multipolarnog sveta koji sa sobom donosi i sasvim drugačija pravila ekonomske saradnje, bez uslovljavanja, već u zajedničkom interesu“.
Istovremeno, i sam Zapad je uzburkan i događaji ne idu nužno onim tokom koji elite priželjkuju, o čemu je „bregzit“ najubedljivije svedočanstvo. Može li promena da dođe i iznutra?
„To me ne bi iznenadilo. Analitičari su govorili da nema šanse da se dogodi ’bregzit‘, elite su prejake… Ali to se ipak dogodilo. Trend suprotstavljanja elitama na Zapadu svakako postoji. Mi prisustvujemo promeni i mislim da je moguće da će se neka alternativa iz svega toga izroditi. Ono što je sigurno, jeste da je TTIP relikt prošlosti, nastao iz tog duha koji se pojavio posle 1989. godine, kada se mislilo da je Frensis Fukojama u pravu. Ali kraj istorije tad ipak nije nastupio, a taj neoliberalni sistem se sada raspada. Problem je, međutim, što još uvek ne znamo šta će se iz toga izroditi, šta je alternativa neoliberalizmu“, zaključuje Gajić.
