Ni dva meseca nakon „bregzita“, strasti u Velikoj Britaniji se ne smiruju. U više britanskih gradova u subotu su održani protesti u znak protivljenja izlasku te zemlje iz Evropske unije, a demonstranti traže pauzu u procesu istupanja i nastavak bliskih kulturnih i ekonomskih veza sa Evropom. Podršku protestima dali su i neki političari i poznate ličnosti, a ulje na vatru dolio je i bivši britanski premijer Toni Bler izjavom da je eventualni ostanak te zemlje u evropskoj porodici „malo verovatan“, ali da je „moguć“.
Da li britanski političari, kao što je evidentno slučaj sa jednim delom građana Velike Britanije, žale zbog „bregzita“ i ima li istine u spekulacijama da britanska vlada, činjenicom da Poglavlje 50 neće otvarati do kraja godine, zapravo „kupuje vreme“ u pokušaju da zemlju ipak zadrži u EU?
Siniša Ljepojević, publicista i dopisnik više medija iz Londona, za Sputnjik kaže da ove spekulacije nisu realne.
„Referendum Velike Britanije o izlasku iz EU je posledica duboke krize evropske integracije, a Britanija ima akumulirano veliko iskustvo i mudrost i ne bi se tako jednostavno ili slučajno odlučila na referendum i ne bi glasala za izlazak“, kaže Ljepojević.
Prema njegovom mišljenju, veliko je pitanje šta će uopšte biti od Evropske unije.
„Velika Britanija očigledno procenjuje da od evropske integracije nema ništa u perspektivi, jer sistem EU ne funkcioniše, posebno u novim okolnostima u svetu gde se otvaraju nova tržišta i gde tradicionalna britanska veština posredovanja i finansijskog inženjeringa dolazi do izražaja. EU kao integracija jednostavno koči Veliku Britaniju u novim međunarodnim okolnostima“, objašnjava Ljepojević.
Sa procesom istupanja iz EU se, kako kaže, trenutno malo kasni, zbog toga što nema ljudi koji se time bave.
„Budući da je Velika Britanija bila član EU, u svim ministarstvima su otpušteni ljudi zaduženi za međunarodne ugovore koji su bili na nivou EU. Sada treba skupiti te ljude, napraviti timove za proces pregovaranja i prebacivanja međunarodnih ugovora na bilateralni nivo. To je proces koji traži vreme — oko dve i po godine. Veruje se da će do 2019. godine Britanija i formalno izaći iz EU“, objašnjava sagovornik Sputnjika.
On dodaje da je mogućnost za novi referendum mala jer, kako kaže, za šta glasati? Drugo, ističe naš sagovornik, aktuelna vlada u Velikoj Britaniji, kao i sledeća vlada, sigurno će imati mnogo veći mandat u samostalnom odlučivanju i razdruživanju sa EU.
Protesti zbog „bregzita“ nisu ništa novo, navodi Ljepojević uz opasku da je reč o čitavoj armiji ljudi koja živi od raznih programa EU i koji sada ostaju bez prihoda, te je logično da protestuju, ponovo finansirani od strane istih ljudi koji su ih pre toga plaćali, odnosno od EU.
„Međutim, tu je posebna uloga univerziteta, jer EU dosta novca raznim nevidljivim kanalima usmerava ka univerzitetima i finansira razne projekte, od čega živi veliki broj profesora i studenata. Većina demonstranata su upravo mladi ljudi, studenti, a tome u prilog govori i činjenica da se protesti održavaju upravo u jakim univerzitetskim centrima — Londonu, Birmingemu, Edinburgu“, kaže Ljepojević.
To je, dodaje naš sagovornik, deo demokratskog spektra u Velikoj Britaniji, jer ne postoji način da se dovede u sumnju ishod referenduma, što je predsednica Vlade Tereza Mej jasno i rekla — „bregzit znači bregzit“.
„Protesti su, što bi rekli Francuzi, ’stilske vežbe‘, jer ishod referenduma nije sporan. Predmet diskusije biće procedura kroz koju će Velika Britanija proći, a malo je verovatno da aktuelna vlada na bilo koji način stoji iza tih protesta, iz prostog razloga što je to političko samoubistvo, jer biti protiv rezultata referenduma znači biti protiv demokratskog sistema u Velikoj Britaniji“, ističe Ljepojević.
Procene da li će i koliko Britanija uopšte izgubiti zbog napuštanja EU trenutno su predmet manipulacija lobista i sa jedne i sa druge strane, smatra novinar iz Londona. Sigurno je, kako kaže, da će neke kompanije koje su bile vezane za briselske regulative u prelaznom periodu imati određene probleme.
„Međutim, treba znati da Veliku Britaniju samo sprovođenje regulativa EU godišnje košta 33 milijarde funti. Ako tome dodamo 9,5 milijardi funti, koliko je godišnje neto učešće Velike Britanije u budžetu EU, to je startna ušteda od preko 40 milijardi funti godišnje. Pravi efekti biće poznati tek na kraju procesa razdruživanja“, zaključuje Ljepojević za Sputnjik.
