Beograd je prošle nedelje bio domaćin veoma značajnog skupa — Svetskog kongresa vizantologa. Taj kongres okupio je preko hiljadu naučnika svih doba koji se bave proučavanjem istorije Vizantijskog carstva.
„Prema reakcijama koje smo dobili u subotu kada je kongres završen i po mejlovima koje dobijamo od učesnika u ovih par dana, svi procenjuju da je to bio, možda, i najbolji vizantološki kongres koji je ikada održan. Austrijske kolege su napisale da smo postavili standarde o kojima će oni koji budu organizovali sledeće kongrese veoma mnogo morati da vode računa“, priča akademik Ljubomir Maksimović, direktor Vizantološkog instituta SANU, koji je bio organizator kongresa.
Beogradu, Srbiji i Vizantološkom institutu tako što i dolikuje. Beogradska vizantološka škola, čiji je začetnik i organizator čuveni profesor Georgije Ostrogorski, po rođenju Rus, izbeglica posle Oktobarske revolucije, jedna je od najčuvenijih u svetu.
Sve se menja, ne iščezava ništa
Na Beogradskom univerzitetu, istorija Vizantije počela je da se izučava kao posebna naučna disciplina odmah pošto su slične katedre ustanovljene u Minhenu i Parizu. To samo govori koliko su naši naučnici pratili savremene naučne trendove nekada. Vizantološki institut SANU osnovan je četrdesetak godina kasnije, 1948. godine.
Danas, dokaz o praćenju naučnih trendova pokazuje organizacija Svetskog kongresa vizantologa, a dokaz je i Sretenjski orden 2. stepena, kojim je predsednik Srbije Tomislav Nikolić odlikovao Vizantološki institut. Kongres je, osim svog radnog dela, imao i prateći sadržaj — u beogradskim galerijama otvoreno je sedam izložbi, od kojih je, možda najznačajnija „Svet srpske rukopisne knjige“ u Galeriji SANU. Najznačajniji eksponat na toj izložbi je Miroslavljevo jevanđelje.
„Potrudili smo se da nabavimo najreprezentativnije rukopise srpske pismenosti od 12. do 17. veka. Ta pismenost, kao što vam je poznato, i tematski i na druge načine, spada u krug vizantijske kulture, tako da noseća izložba odslikava, možda, i čitav karakter kongresa“, kaže Maksimović.
Drugim izložbama organizatori su želeli da podstaknu ono što nije karakteristično samo za sliku o Vizantiji, već da, u duhu kongresa koji je održan pod nazivom „Vizantija — svet u promenama“ (moto kongresa bila je rečenica vizantijskog filozofa Maksima Planuda „Sve se menja, ne iščezava ništa“), pokažu i naglase da je vizantijski svet, kao svaka dugotrajna civilizacija, preživljavao velike promene.
„To je važno zato što Vizantija svoja obeležja ostavlja do današnjeg dana“, naglašava Maksimović.
Konak kneginje Ljubice, Galerija nauke i tehnike SANU, Biblioteka grada Beograda, Cepter galerija, Muzej SPC, bili su domaćini izložbi o Svetoj Gori, uticaju vizantijske arhitekture na modernu arhitekturu, uplivu vizantijske umetnosti i književnosti na moderno doba, ikonama…
Kako objasniti Vizantiju
Vizantija je Rimsko carstvo, njegova istočna polovina, ali ona je i neponovljiv civilizacijski fenomen u svetskoj istoriji zato što njegove osnovne komponente koje čine civilizacijski amalgam jesu rimsko državno uređenje, rimska imperijalna komponenta, helenska kultura i pravoslavno hrišćanstvo, objašnjava Maksimović.
„Taj spoj istorijskih fenomena ne sreće se ni u jednoj drugoj civilizaciji. Zato je Vizantija jedinstvena. Vizantija je oko sebe stvarala jedan krug zemalja koje nazivamo vizantijskim svetom, koji je u moderno doba nazvan i Vizantijskim komonveltom. Time se hoće reći da je Vizantija imala svoj kulturni i civilizacijski krug država koje su gravitirale ka njoj. U taj krug spada i Srbija. Te države nisu imale u svom biću ukomponovane sve odlike o kojima sam govorio“, objašnjava Maksimović.
Odnos između funkcionisanja vizantijskog sveta učinio je da se nešto od odlika vizantijske civilizacije prenese i u potonja vremena.
Tako Grci, na primer, smatraju vizantijsku istoriju svojom nacionalnom srednjevekovnom istorijom, što prema Maksimovićevim rečima i nije sasvim tačno. Oni za to imaju razloga, s obzirom na kontinuitet kulture na grčkom jeziku koji teče od antike, preko Vizantije do modernog doba.
Grčka je do 1945. upotrebljavala čak i građanski zakonik iz vizantijskog perioda, a ne neki moderniji. Grci imaju osećaj da je to njihova nacionalna istorija, kaže Maksimović.
Srbija je bila deo vizantijskog sveta, ali je takođe i složeni civilizacijski organizam koji se sastoji od pravoslavlja, sa jedne strane, od autohtonih elemenata srpskog društvenog uređenja, sa druge strane, i od vrlo snažnih zapadnih uticaja sa primorja koje je bilo sastavni deo srpske srednjevekovne države, sa treće strane, nastavlja Maksimović.
„Osim toga, ne radi se samo o uticaju sa primorja, jer Srbija je u čitavoj Evropi bila izrazito snažna zemlja rudarstva, a rudarstvo su doneli Sasi, nemački rudari. Kada tome dodate i veliki broj venecijanskih i dubrovačkih trgovaca koji pripadaju stranom, katoličkom svetu, vidite da je društvena slika Srbije takođe vrlo složen mehanizam, vrlo složena aglomeracija, ali u znatno drugačijem smislu od Vizantije“, navodi Maksimović.
Takva slika omogućava naučnicima da posmatraju veoma zanimljiv fenomen — samosvojnu i prepoznatljivu civilizaciju, koja pripada širem, takođe prepoznatljivom vizantijskom svetu.
„Funkcionisanje Srbije u okviru tog sveta ne može se odrediti modernim jezikom odnosa suverenih država. Naravno da se tu dešava, tokom istorije, ono što se uopšte dešava među državama. I ratovi, i trgovačke veze, i dinastički brakovi, međutim, ne radi se samo o tome. Srbija funkcioniše unutar šire zajednice koja je u velikoj meri određuje u kulturnom pogledu“, zaključuje Maksimović.
