Karpov, koji je predsednik Nacionalnog komiteta vizantologa Rusije, u Beogradu učestvuje na 23. Međunarodnom kongresu vizantoloških studija. Srbija i njeni naučnici su, ističe, mnogo uradili za shvatanje osnova vizantijske civilizacije, čije su pouke važne za čitavo savremeno čovečanstvo zato što je jedna od parola tog kongresa „Sve prolazi — ništa ne nestaje“.
Podelu na Istok i Zapad, kaže, treba posmatrati istorijski. Do sredine 11. veka crkva je bila jedinstvena i nepodeljena, ali nije bilo raskola koji se postepeno razvijao i dogodio se posle 1204. godine, kada su krstaši razrušili Konstantinopolj.
„I od tada je taj raskol postajao sve veći. Ali kada govorimo o podeli mi treba da razumemo da ona nije apsolutna, a drugo, postoji veoma mnogo toga u vizantijskom nasleđu što je upravo za Zapad jako važno“, kaže Karpov i podseća na mozaike italijanske Ravene i kulturno nasleđe južne Italije, ali i brojne svece, filozofe i teologe poput Vasilija Velikog, Jovana Damaskina ili Jovana Zlatoustog koji su odigrali opšte priznatu ulogu i na Zapadu, i u Rusiji.
Ruski akademik ističe da svi dajemo svoj doprinos zajedničkoj riznici znanja, a ona treba da bude tekovina čovečanstva da nam se ne bi događale mnoge greške i da bismo se zajednički suprotstavili pretnjama za čitavu svetsku civilizaciju sa kojima je danas suočen svet.
Kao suštinske ideje u vizantijskoj kulturi izdvaja čovekoljublje i poštovanje prema drugom čoveku, citirajući izreku Jovana Zlatoustog da je „bogougodnost iznad blagostanja“.
Karpov istovremeno skreće pažnju da se na Zapadu odavno formirala „lažna paradigma vizantijske istorije“ koju je izgradio Englez Edvard Gibon krajem 18. veka i ona je potom uzela maha u istoriografiji: da je Vizantija dekadentna kultura, da je ona degeneracija Rimske imperije, da je za razliku od Zapada Vizantija stalno degradirala i da je bila žrtva korumpiranih imperatora.
„Vizantija jeste počela da zaostaje od 13. veka, jer nije imala banke i komercijalni sistem kao, recimo, italijanske pomorske republike, ali to ne znači da je u kulturnom smislu bila na nižem nivou — naprotiv“, naglašava naš sagovornik i dodaje da je čak i u periodu opadanja iznedrila veličanstvene primere umetničkog stvaralaštva i filozofskog promišljanja.
Kad je reč o poimanju vizantijskog nasleđa u Rusiji, budući da je još u 15. veku formulisana ideja o Moskvi kao Trećem Rimu, nakon Carigrada kao Novog (Drugog) Rima, Karpov podseća da je to postala državna teorija u vreme cara Alekseja Mihajloviča u 17. veku, pri čemu „kad kažemo da je Moskva Treći Rim to nije samo čast, nego i njena obaveza da pravoslavni svet vodi pravilnim putem, to je obaveza da mu pomaže i da bude predvodnik čitave pravoslavne civilizacije“.
Prema rečima ruskog naučnika, veoma mnogo od vizantijskog nasleđa je ušlo u ideologiju, koncepciju i samu strukturu crkve, a kako crkva u savremenoj Rusiji igra veliku ulogu i vizantijska tradicija preko crkve takođe igra veliku ulogu.
Karpov ukazuje i na ulogu vizantijskog uticaja u formiranju ikonopisa, mozaika, muzike i ocenjuje da bez vizantijskog nasleđa ne bi bilo ni italijanske renesanse, ili bi ona dobila drukčiju formu.
„A preko grčkih rukopisa saznavalo se o Aristotelu, Platonu i mnogim drugim stvarima. I upravo je tu vizantijska posrednička uloga u stvaranju renesanse“, objašnjava taj vizantolog svetskog glasa.
Govoreći o odnosu pravoslavlja i vizantijskog nasleđa, Karpov naglašava da Vizantije naprosto ne bi bilo bez pravoslavlja i da je pravoslavlje učinilo da Vizantija postane identitet.
„Bez pravoslavlja, bez te simfonije vlasti imperatora i vlasti patrijarha naprosto ne bi bilo same suštine Vizantije. Zato je Vizantija bila čuvar pravoslavlja i pravoslavnih tekovina i, štaviše, kada je počela da opada već u 14. veku ulogu koju je ranije igrala imperija sada je igrao patrijarhat. I stvarala se, kako je to nazvao (istoričar Dmitrij) Obolenski, vizantijska zajednica nacija. Ja ne bih koristio termin zajednica nacija, pre bi se reklo da je to bio savez pravoslavnih država objedinjenih upravo zajedničkom tradicijom. A upravo je to nasledila Rusija, upravo se to trudila da podrži“, kaže akademik.
Ta ideja imperije, po njegovom mišljenju, duboko je ušla u rusku istoriju sve do Oktobarske revolucije „i sada je ideja državnosti važna za Rusiju, u pozitivnom smislu te reči, ne u smislu ekspanzionizma, ne u smislu pretendovanja na nešto drugo, već u smislu očuvanja vlastitog identiteta, svog samosaznanja“.
Kako ističe Karpov, rusko pravoslavlje nije identično vizantijskom, jer je prešlo svoj put razvoja i obogatilo vizantijsku tradiciju.
„Sada kada govorimo o pravoslavlju govorimo da je to ono što predstavlja sredstvo samoidentifikacije. Ali u svakom slučaju, to ne treba bilo kome da se nameće. To je slobodan izbor čoveka. Rusija je višenacionalna zemlja i u njoj je važno sačuvati i druge religije, a pravoslavlje se oduvek odnosilo prema njima sa velikim poštovanjem“, podseća on.
Karpov se osvrnuo i na značaj koji za Rusiju ima Krim. Tu su se, kaže, stapale razne tradicije i kulture i zato se sada treba veoma brižljivo odnositi prema blagu koje tamo postoji, i zato sada Rusija posvećuje veliku pažnju obnovi čuvene kulturne baštine na Krimu — Hersonesa, Feodosije, Bahčisaraja.
„Krim je organski deo Rusije i Rusija ga je tako oduvek doživljavala. Zato je povratak Krima u Rusiju apsolutno logičan“, ističe naš sagovornik, dodajući da će Krim biti otvoren za sve narode.
Na pitanje o srpsko-vizantijskom nasleđu koje je danas ugroženo na Kosovu, ali i o pokušajima falsifikovanja istorijskih činjenica vezanih za njega, Karpov naglašava da je ne samo za Srbiju, već i za čitav svet važan zadatak da se ta baština sačuva.
„I Pećka patrijaršija i Metohija i svi spomenici koji se tamo nalaze deo su naše ogromne zajedničke civilizacije, pravoslavne civilizacije. Naravno, oni su neodvojivi od srpske istorije. Obavezno ih treba sačuvati upravo kao deo srpske istorije, kao deo srpske kulturne baštine“, navodi on.
Karpov napominje da se u rekonstrukciji istorijske realnosti možemo oslanjati jedino na istorijske izvore i samu arhitekturu tih spomenika, ponavljajući da se oni nikako ne mogu odvojiti od srpske istorije.
On je izneo i svoje viđenje mesta Srbije, budući da Balkan obično smatraju linijom podele između Istoka i Zapada, dok je američki državni sekretar Džon Keri čak rekao da je Srbija na liniji vatre.
„To je potpuno pogrešna koncepcija. To ne treba da bude linija vatre, nego upravo most prijateljskih veza. Srbija je, po svojoj pravoslavnoj tradiciji, povezana sa čitavim pravoslavnim svetom i Srpska pravoslavna crkva povezana je sa vaseljenskim pravoslavljem. Istovremeno, Srbija je svakako imala i veoma snažne veze i sa Zapadom koje su često bile plodonosne. Zato ovde nije potrebna konfrontacija, nema potrebe povlačiti linije, a ponajmanje linije vatre. Daleko je bolje da Srbija bude raskrsnica civilizacija. Tada ćemo svi biti na dobitku“, kaže ruski akademik.
Za kraj je izneo i pouke za današnje političare koje se mogu izvući iz propasti Vizantije. Na pitanje zašto je propala Vizantija odgovara obrnutom tezom — zašto je tako dugo postojala.
„Zato što u Vizantiji na 100 godina postojanja dolazi, recimo, 70 godina rata, pritom rata na različitim frontovima. To stanje stalne ratne pretnje za državu zahtevalo je militarizaciju ekonomije, a snage Vizantije su to teško izdržavale. Zato je glavna pouka — čuvati snagu. To je mudra, osmišljena politika koja bi omogućila pre svega da se ne odričete svog identiteta“, kaže Karpov.
Druga pouka, po njegovim mišljenju, jeste da ne treba gajiti iluzije, jer se Vizantija nadala da će joj Zapad pomoći da zadrži nadiranje Osmanlija, a Zapad je, dodaje, uvek gledao svoje ciljeve.
„Zato pouka može biti jedna: treba negovati svoju tradicije, a ne da se odričemo od nje. I očuvanje snage“, zaključuje Karpov.
