Ni dva dana nakon što je Štefanek „skinuo mrak“ i osvojio prvu medalju za Srbiju u Riju, došli smo do rekordnog broja medalja na letnjim olimpijskim igrama otkad se država zove Srbija. Uz to, toliki broj medalja ni Jugoslavije nisu osvojile još od Seula 1988. godine.
Što je najlepše od svega, kako stvari stoje, biće još medalja za Srbiju u Riju.
U euforiji koja je, sa punim pravom, zahvatila naciju, kad kafići rade do ranog jutra, a zombirani ljudi dolaze na posao posle neprospavanih olimpijskih noći, trebalo bi odati priznanje i srpskim olimpijcima koji nas nisu obradovali medaljama.
U ovim trenucima ne smemo da zaboravimo kako su naši olimpijci kilavo počeli takmičenja u Riju. Ne smemo da zaboravimo ni kako su neki od nas reagovali na poraze naših olimpijaca. Ne smemo da zaboravimo ni na sramne reči koje su neki od nas upućivali našim olimpijcima posle poraza.
Da li je iko od nas nezadovoljnih plasmanom koji smo svašta izgovorili našim olimpijcima koji su zauzeli „tamo neko 23. mesto“ na Igrama u Riju bar 23. u svom gradu ili selu u poslu kojim se bavimo?
To pitanje bi svi trebalo sebi da postavimo pre nego što nekog od naših olimpijaca oteramo u „rodno mesto“ kad nas razočaraju svojim nastupom.
Jer samim plasmanom na Olimpijske igre olimpijci su dokazali da su deo svetske elite. U svom poslu. O trudu, znoju i odricanju koje su uložili da se nađu u Riju, uzaludno je trošiti reči.
I zato su svi naši olimpijci, bez obzira na plasman, veliki pobednici. I ponos Srbije. I zato bi i oni koji su ostali bez medalja trebalo da se nađu na balkonu Skupštine grada Beograda kad se budu proslavljali uspesi iz Rija.
