Američko Ministarstvo pravde nedavno je objavilo zabrinjavajući izveštaj o radu takozvanih „privatnih zatvora“ na teritoriji Sjedinjenih Država.
U pitanju su zatvori koje su, zbog ogromnog broja zatvorenika u državnim ustanovama, otvorile velike privatne američke korporacije, a potom sklopile ugovore s federalnim vlastima da u njima, za račun države, sprovode kaznene mere protiv takozvanih „lakših“ osuđenika — najčešće učesnika u saobraćajnim nesrećama, počinilaca blažih krivičnih dela, ili onih koji su prekršili imigracione zakone.
Međutim, uprkos tome što se u njima nalaze uglavnom manje rizični zatvorenici, analitičari su u izveštaju uočili brojne bezbednosne i druge propuste u privatnim zatvorima koji ih, kako se navodi u zaključku, čine znatno manje bezbednim od državnih.
Mere koje se sprovode prema zatvorenicima su često oštrije nego što je potrebno, a boravak u zatvorima je samim tim manje bezbedan — kako za osuđenike, koji trpe nasilje, tako i za čuvare, koji se suočavaju s otporom. Sa izuzetkom činjenice da u privatnim zatvorima ima manje droge i seksualnih prestupa, oni redovno beleže i veći broj incidenata nego u državnim ustanovama.
Zanimljiv i podatak da se od početka devedesetih godina broj krivičnih dela u Americi prepolovio, ali da se broj osuđenika na izdržavanu kazne — udvostručio. Trenutno je više od dva miliona i dvesta hiljada Amerikanaca u zatvorima, što, kaže statistika, znači da je u toj zemlji oko 760 stanovnika na svakih 100.000 „u ćuzi“. Globalni prosek je 150, evropski — 133,5.
Ili, da pojednostavimo: u SAD, državi sa oko 320 miliona stanovnika, živi manje od 5 odsto svetske populacije, ali i 25 odsto svetske zatvorske populacije.
Margaret Vinter iz Američke unije za građanska prava, koja se zalaže za reformu zatvorskog sistema u SAD, kaže u razgovoru za Sputnjik da je najveći problem s takozvanim „zatvorima pod ugovorom“ to što su u pitanju institucije koje treba da obavljaju važan posao za državu, ali istovremeno i da svojim vlasnicima zarađuju novac.
„Glavni razlog zbog kog ovi privatni zatvori postoje je profit. A jedini način da takva institucija uopšte napravi neki profit jeste da snizi kvalitet usluga koje pruža zatvorenicima. Osnovni posao zatvora je da osuđenike drži na sigurnom u odnosu na spoljni svet, ali je u obavezi da im osigura osnovne uslove za život. Međutim, pogoršanje tih uslova je ono što donosi zaradu — na taj način se smanjuju troškovi vlasnika zatvora. Najveće probleme smo uočili u domenu medicinskih usluga za osuđenike, ali i lične bezbednosti zatvorenika i čuvara“, kaže ona.
Na pitanje Sputnjika da li ugovori koje američke federalne vlasti sklapaju s firmama — vlasnicima privatnih zatvora sadrže neke posebne odredbe kojima se štite prava zatvorenika, Margaret Vinter razočarano odgovara:
„Ne, naravno da ne — i pouzdano znam da baš tu činjenicu tri ogromne korporacije, koje rukovode privatnim zatvorima, koriste kao izgovor kad ih pitamo zašto ne poboljšaju uslove za život. Oni su veoma lukavi — ugovorima im je bukvalno dozvoljeno da biraju ko će doći na izdržavanje kazne — recimo, uvek biraju najmanje rizične osuđenike, one koji zahtevaju najniže mere bezbednosti, ali i one koji su uglavnom zdravi i ne zahtevaju posebnu medicinku negu. Samim tim, takvi osuđenici su ’lakši za održavanje‘, da se tako izrazim, oko njih ima manje posla — ali čak ni oni ne dobijaju adekvatan tretman! Mislim da je to bio i razlog da američko Ministarstvo pravde objavi ovaj, za mene veoma uznemirujući izveštaj. A pored svega toga, treba obavezno pomenuti i činjenicu da najopasniji osuđenici, kao i bolesni među njima, ostaju u državnim zatvorima — što znači da država snosi najveće troškove, dok privatne korporacije zarađuju ogroman novac. U pitanju je, na neki način, trgovina ljudskom nesrećom radi profita“.
Na naše pitanje kakav je stav američkih poreskih obveznika — da li su saglasni s tim da posao države, odnosno „pravosudne korektivne institucije“, obavljaju privatne kompanije, Margaret Vinter kaže da ima utisak da se tek sada, u tekućoj predizbornoj kampanji, Amerikanci polako „bude“.
„Mislim da ljudima ta tema dosad nije bila naročito bliska. U pitanju je bukvalno zasebna industrija u okviru pravosudnog sistema, a mnogi nisu bili ni svesni činjenice da to što su zatvori privatni i što moraju da prave profit zapravo u krajnjem ishodu utiče na povećanje broja zatvorenika u zemlji. Savezne države su u obavezi da obezbede ovim kompanijama takozvani minimum procesa rada da bi opstale, pa sudije izriču mnogo više kaznenih mera, jer ujedno znaju da će zatvorenike imati gde da smeste — a zatvori su i dalje pretrpani, jer ta industrija želi da uvećava svoj profit. Mislim da se čitav taj uvrnuti koncept — da jednu od osnovnih funkcija države prepustite privatnoj firmi — kosi sa fundamentalnim principima američkog sistema vrednosti. Srećom, čini mi se da ljudi polako počinju da shvataju do koje mere je ova ideja neetička, i mislim da će to biti jedna od glavnih tema na predstojećim izborima“, kaže Margaret Vinter.
Zarađivati na sudbini onih koji žive u američkim zatvorima suprotno je osnovnim moralnim načelima, dodaje ona, i naglašava da bi federalne vlasti trebalo da ozbiljno razmotre mogućnost da u najskorijem roku prestanu da se oslanjaju na privatne zatvore i počnu da prave planove za okončanje ovog, kako kaže, „neuspelog pravosudnog eksperimenta“.
