Američki gitarista italijanskog porekla Al di Meola, koji je objavio više od 20 albuma, od kojih mnogi danas imaju kultni status, jedan je od pionira ne samo džez roka već i fuzije džeza i tradicionalnih muzičkih formi sa raznih meridijana — a najviše iz Španije i Latinske Amerike.
Kompozicija „Mediteranen Sundance“ sa Di Meolinog albuma „Elegant Gypsy“ iz 1977. godine, na kojoj je kao gost nastupio čarobnjak flamenko gitare Pako de Lusija — smatra se manifestom fuzije džeza i španske tradicionalne muzike.
Rođen je u Nju Džersiju 1954. godine, gde je, kako sam kaže, odrastao na muzici Elvisa Preslija, sastava „Ventures“, ali najveći uticaj da se ozbiljno posveti muzici, odnosno gitari, na njega su ostavili „Bitlsi“. Zato njegov album iz 2013. godine „All Your Life — A Tribute To The Beatles“, snimljen u čuvenom „Ejbi roud“ studiju u kojem su „Bitlsi“ snimili neke od svojih najboljih albuma, nikako ne treba smatrati uklapanjem u možda i pomodnu tradiciju da džezeri iznova i iznova obrađuju pesme liverpulske četvorke, a često im posvećuju i cele albume, već kao najiskrenije vraćanje sopstvenim muzičkim počecima i odavanje počasti svojim prvim idolima.
„Tim albumom napravio sam pun krug u svojoj karijeri. U međuvremenu sam svirao mnogo različite muzike: džez, fjužn, eksperimentisao sa tangom, flamenkom, brazilskom, afričkom i bliskoistočnom muzikom, ali Bitlse nikada nisam prestao da obožavam i frapantno je koliko njihova muzika i danas pokreće“, kaže Di Meola.
Kada je reč o džezu, Al ističe da su mu prvi uzori bili Tal Farlou i Keni Burel, ali kada je krajem šezdesetih otkrio jednog od pionira džez roka — Larija Korijela, počeo je da odlazi na sve njegove nastupe u Nujorku i da vežba i po više od osam sati dnevno. Interesantno je da su se desetak godina kasnije upravo Al di Meola i Lari Korijel smenjivali na istoj poziciji u čuvenom „Gitar triju“ u kojem su bili i Džon Maklaflin i Pako de Lusija.
Godine 1971. Di Meola je upisao Berkli i počeo da svira u fjužn kvartetu koji je predvodio klavijaturista Beri Majls. Snimak jednog nastupa stigao je do Čika Korije, koji 1974. poziva tada devetnaestogodišnjeg Di Meolu da se pridruži fjužn supergrupi „Return To Forever“, što je praktično i lansiralo mladog gitaristu u žižu pažnje džez javnosti. Sa „Return To Forever“ Di Meola je snimio tri albuma (od kojih je „No Mystery“ iz 1975. godine dobio Gremi nagradu), da bi po prestanku rada grupe sigurnim koracima otpočeo solo karijeru.
Početak osamdesetih na svetskoj sceni obeležio je i veliki uspeh supergrupe „Gitar trio“, u kojoj su uz Di Meolu bili Pako de Lusija i Džon Meklaflin. Koncerti ovog „ol stars“ trija bili su mesecima unapred rasprodati širom sveta, a prvi album „Friday Night in San Francisco“ snimljen na koncertu prodat je u tiražu od preko dva miliona primeraka.
Godine 1981. Di Meola je nakon četiri uzastopne titule koje su mu dodelili čitaoci „Gitar plejer“ magazina primljen i u „Kuću slavnih“.
Al di Meola je podjednako uspešan i sa električnom i sa akustičnom gitarom, a na spisku imena sa kojima je snimao i nastupao su: Žan-Lik Ponti, Jan Hamer, Entoni Džekson, Karlos Santana, Stiv Vinvud, Herbi Henkok, Stivi Vonder, Džimi Pejdž, Stiv Vaj, Frenk Zapa, ali i Lučano Pavaroti, Pol Sajmon, Fil Kolins…
Na poslednjem albumu „Elysium“ (mesto savršene sreće) Di Meola se kroz kompeltno autorski program ponovo okreće akustičnoj gitari, dok je svetska turneja u sklopu koje će nastupiti i na Nišvilu (u triju su i Peo Alfonsi — gitara i Piter Kašas — bubnjevi i udaraljke) nazvana „Elysium and More“, a koncertni program osim novih kompozicija sadrži i kompozicije sa prethodnih albuma posvećenih Bitlsima i tango velikanu Astoru Pjacoli, ali i posvetu nedavno preminulom magu gitare i Di Meolinom velikom prijatelju Paku de Lusiji.
