„Inspirišu me deca koju vidim slobodnu u mom naselju, ili građani ’Kosova‘ koji danas uživaju u nečemu u čemu ja i moja generacija nismo mogli. Nadam se da će i deca u Srbiji imati iste mogućnosti i radiću na stalnom dijalogu sa svim susedima, da se ratna poglavlja konačno zatvore.“
Ne, ovo nije istrgnut citat iz žitija počivšeg patrijarha Pavla, kad je službovao na Kosmetu. Nije ni svedočenje monaha koji je u Peći bio nekad i sad, pa poredeći situacije svedoči o boljitku.
Građanski se krvlju ne ispisuje
Prethodno kazivanje pripada Hašimu Tačiju, nekadašnjem članu terorističke OVK sa nadimkom Zmija, potom takozvanom premijeru, a zatim potonjem takozvanom predsedniku „Kosova“.
Da, da, ko ga ne zna, skupo bi ga platio. Međutim, ko pamti — ne zaboravlja.
„Ne želim da govorim u etničkim terminima“, reče još čovek koji je ime, nadimak, pa i ovo što neki zovu političkom karijerom, napravio baš na etničkom principu. Preko puške i bekute. Sad, međutim, samozaljubljeno želi da se predstavi kao Vili Brant sa Balkana.
„Ovo je želja vlasti u Beogradu da uprosti sve kao da je u pitanju jedan etnički sukob. Tamo se sve vreme upotrebljava jedan etnički diskurs“, jada se Tači, pa bi neko nedovoljno informisan mogao da pomisli da je i studentske proteste u Prištini pre tri i po decenije, potom progone Srba, ubistva, zverstva, a onda i organizovanje terorističke organizacije koja je sejala strah, krv i smrt u južnoj srpskoj pokrajini, organizovao Beograd.
Za to vreme je Tači hteo građanski princip. Kad bi se šalili, ali žrtve upozoravaju da ne sme biti šale. To, u intervju za dnevnik „Danas“, i reče.
„Ja sam predsednik jedne građanske države i predsednik svih“. Samo, postoji problem — država se ne zove Švedska, već je reč o Frankenštajnu zvanom „Kosovo“, o okupiranom delu Srbije na kojem konce vuče američki ambasador, a karteli kroje sudbinu svih ostalih građana Srbije. Dakle, i Albanaca i one šake Srba koja je preostala.
Neverica ide i dalje, kad iz Zmijinih usta čujete da je „nacionalizam bolest koja dotiče svaku državu i svaki narod, mi smo svedoci da i u Americi i u Evropi ima ekspanzije nacionalizma i etnocentrizma, koji krivicu za sve što je loše uvek traže kod suseda“.
Gandi koji abolira OVK
Divan čovek, na zadatku. Multipraktik — može da bude vojnik, može da bude pregovarač, a može da izigrava i Dalaj Lamu. Sve to može kad iza leđa ima Ujka Sema.
Tači tu podršku — očigledno nedovoljno obučen za Dalaj Lamu i za to da ne priča sve kako jeste — priznaje kad kaže da je bio „politički lider albanske gerile, ali naši principi su bili potpuno isti kao i principi zapadnih država, protiv verskog fundamentalizma, kao i protiv mržnje kao političke platforme“.
Kad ga je već krenulo, onda izranja pravi Tači, pa tako tvrdi da OVK „nije počinila nijedan jedini zločin nad Srbima nakon rata, jer je OVK demilitarizovana od ulaska NATO snaga“.
Naravno da ovo nije tačno, naravno da činjenice potvrđuju i posleratne zločine OVK. Međutim, čak i da nije tako, šta je sa zločinima terorista tokom rata? E, to Tači prenebregava, a ni novinar ne insistira — očito je poverovao da razgovara sa, u najmanju ruku, Gandijem.
Odmah se ispostavi da nije Gandi, jer sagovornik kategorički tvrdi da nikako nije moguće da zaborave prošlost. „’Kosovo‘ će tek otvoriti poglavlje pronalaženja pravde po međunarodnim sudovima za ’Miloševićev genocid‘ i za to smo se veoma dobro spremili“.
Unesko, manastir…
Iz Hašimove vizure to je i normalno.
Njegova uloga je da odglumi predstavnika Sijuksa, pa govori o zločinima nad ovim plemenom i istrebljenju. Realnost pak potvrđuje da je to lik čija je teroristička organizacija uzimala skalpove Srba pre 17 godina.
„Da budemo jasni“, trudi se Tači da poverujemo da je pomiritelj, „kad mislimo na žrtve, uvek treba da mislimo i na agresore u ratu na Kosovu… ali to ne znači da treba da zaboravimo ili da ignorišemo srpske žrtve, građane ’Kosova‘ koji su živote izgubili samo zato što su bili pripadnici istog naroda kao i okupaciona vlast“. Reče i ne trepnu. Kao OVK kad u jednoj ruci drži nož, u drugoj vrat — i ne trepne.
Sve ovo priča građanin Srbije sa Kosova i Metohije, koji se dve decenije uspešno skriva od srpskih organa gonjenja.
„Mnogo vremena smo proveli u ilegali uz mali broj kolega i koleginica i imamo ceo svet kao svedoka da je ova upravo mala šaka ljudi uspela da osvoji simpatije i podršku čitavog demokratskog sveta, time što je i NATO intervenisao za oslobođenje ’Kosova‘“. Ovo je, ponovimo, ključ. Kad Ujka Sem kaže da može, onda sve može. Pa i da neko Tačija zamisli bez uniforme i krvavih očiju.
Blago šaljivdžijama, njihovo je carstvo nebesko. Tako i ovaj politički predstavnik terorista najavljuje da će okačiti britvu o klin, pardon da „želim da naglasim da politika nije moj život“. Jer je „’predsedništvo‘ moj izlaz iz institucionalnog života kosovske politike“.
Ili će u Unesko ili u manastir, tako izgleda. Međutim, u Tačijevom slučaju ima i treće — zatvor u Požarevcu je tu gde jeste i spreman je da čeka.
Pravda uvek stiže.
