San svakog oca, pa i rahmetli Alije Izetbegovića, autora Islamske deklaracije i prvog predsednika nezavisne Bosne i Hercegovine, jeste da ga sin nasledi. Bakir, sin Alijin, očito nije zaboravio očev san i amanet, da današnji Bošnjaci, nekadašnji muslimani Balkana, budu pod jednom vlašću — sarajevskom. U to ime je Alija uz svog vernog učenika Sulejmana Ugljanina 29. jula 1990. godine i osnovao sestrinsku stranku u Novom Pazaru, Stranku demokratske akcije Sandžaka. Od tada, pa evo već 26 godina, vodi je verni Sulejman, a četvrt veka kasnije i Alijin sin Bakir stigao je u Pazar istim putem i sa istim ciljem kao i njegov otac nekada.
Pre 26 godina na istom mestu Alija je obećao da Jugoslavije neće biti ako pet miliona muslimana Jugoslavije ne budu imali ista prava kao i drugi narodi na Balkanu. I tako i bi. Bakir je ostao veran ideji svoga oca, pa je sa svečane sednice SDA Sandžaka izjavio da se „od sada bez glasa Bošnjaka više ništa neće moći rešiti na Balkanu“.
Da li Bakir nastavlja stopama svoga oca? Savim sigurno, jer u suprotnom ne bi tokom posete Raškoj, Sandžaku, državi Srbiji, kao uzgred pomenuo „da Vučić i Nikolić dolaze u Republiku Srpsku često, a zaobiđu Sarajevo, pa po istom principu zašto ne bi i on išao u Pazar“. Na prvi pogled ništa opasno nema u tim rečima Bakira, sina Alijinog, ali…
Pravu političku poruku uvek treba tražiti između redova onoga što je političar rekao. Tako je Bakirova izjava stavila znak jednakosti između Republike Srpske, koja je međunarodno priznati entiteta u BiH, i geografske oblasti u državi Srbije. I to nije nimalo bezazleno. Još ako se ima u vidu da je njegov otac pre 26 godina sa istog mesta zatražio prvo kulturnu, a onda i političku autonomiju za muslimane u Sandžaku, Bakirove reči imaju još veću težinu. Jer od autonomije do entiteta korak može da bude vrlo mali, ako se želi mir na Balkanu. Da li će Bakir na krilima ljudskih prava i sloboda uz pomoć zapadnih mentora završiti posao koji je počeo njegov otac, videćemo.
Ali, činjenica da je Izetbegović mlađi, predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine, usred Novog Pazara međunarodno priznati entitet jedne suverene zemlje uporedio sa teritorijom druge zemlje, gde je većina etnička manjina u toj državi, nije samo diplomatski skandal. Da je reč o nekoj drugoj državi takav bi bio ili proglašen „personom non grata“, ako ne i uhapšen, zbog huškanja na rušenje državnog poretka zemlje u kojoj je bio gost.
I Alija je 1990. godine, noseći selame iz Bosne sandžaklijama, rekao da „onima koji su krenuli u krstaški rat protiv muslimana i islama poručuje da su svi krstaški ratovi protiv muslimana i islama propali“.
„Srbija ne može biti nekome majka, a nekome maćeha. A oni koji bi u rat protiv muslimana neka znaju da u Jugoslaviji ima pet milona muslimana i da ih niko neće pokrenuti, koliko ni onu planinu Kopaonik“, rekao je tada Alija, i tim rečima utro prtinu kojom očigledno Sandžak i danas ide. Nekada na krilima rata, danas na krilima „evropskih sloboda i ljudskih prava“. Bakir je dobro procenio, da je sada pogodan trenutak da pokuša da realizuje očev plan i Sandžaku izdejstvuje, ako ništa drugo, a onda poseban status. Srbija koja je na evropskom putu pod lupom Brisela, a čije je dobre namere suseda već osetila od Hrvatske, mogla bi iste da dobije i od Bosne. Ne direktno, ali indirektno, jer ne tako davno Hrvatska je kao članica EU u Evropskom parlamentu pročitala u ime muslimana iz Sandžaka pismo Sulejmana Ugljanina o ugroženosti njihovih prava i zatražila da se Akcioni plan o manjinama koji je sačinila Srbija redefiniše. Sulejman je pre 26 godina sačinio istu deklaraciju o ugroženosti ljudskih prava.
Ako tome dodamo da je i tokom boravka Alije Izetbegovića u Sandžaku gost bio tadašnji visoki činovnik Hrvatske demokratske zajednice stranke Franje Tuđmana, onda nema mnogo dileme da Bakir nije praznih džepova, to jest da ne priča u prazno.
Nije bio ni njegov otac Alija u čije ime je Sulejman Ugljanin samo godinu dana posle osnivanja SDA Sandžaka 1991. godine kao predsedavajući Muslimanskim nacionalnim većem Sandžaka uspeo da održi referendum na kome se 99 odsto muslimana izjasnilo da želi autonomiju Sandžaka koja je u osnovi predstavljala pravo na političku egzistenciju Bošnjaka u nekoj od novostvorenih suverenih država nastalih nakon raspada SFR Jugoslavije. Dakle pravo na samoopredeljenje do otcepljenja.
Podsećanja radi, godinu dana kasnije 1992. godine i Kosovo je održalo sličan referendum, a danas je gotovo samostalno. U Ahtisarijevom blagoslovu za nezavisnost Kosova taj referendum je među prvim rečenicama kao argument za državnost Kosova i kao pravo kosovskih Albanaca na otcepljenje od Srbije.
Bakir, ipak zna da promena granica na Balkanu ne može biti bez rata. U rat ne može, jer nema međunarodnu podršku, ali ima Hrvatsku kao trojanskog konja u EU da svoje istera. Zauzvrat Hrvati u Bosni mogu dobiti svoj entitet i kulturnu autonomiju, pa i specijalne veze sa maticom Hrvatskom, kao što ih ima Republika Srpska sa Srbijom. To je već priča koja ima podršku u zapadnim krugovima, ili bolje rečeno u američkom političkom establišmentu.
Dakle, rahmetli Alija dobro je podučio svog sina Bakira političkoj manipulaciji, jer 1990. godine kada je od Srbije zatražio kulturnu autonomiju za muslimanski narod Sandžaka, Srbima u Hrvatskoj je poručio da podržava njihov zahtev za autonomijom. Ni referendum o otcepljenju Crne Gore od Srbije nije prošao bez da su Bošnjaci profitirali. Milu su dali svoj glas za nezavisnu Crnu Goru u zamenu za potpis na dokument da će crnogorski deo Sandžaka uživati status prekogranične regije što je neka vrsta autonomije.
Muslimani na Balkanu često tvrde da su posle raspada Jugoslavije kao narod izmasakrirani granicama. Ali sad imaju Bakira, koji kaže da politički maraton za Bošnjake nije završen. Deklaracija koju je potpisao u Novom Pazaru o zajednički ciljevima Bošnjaka u kojoj će se zalagati za saradnju u zemljama gde su manjina, da bi ostvarili vekovne ciljeve, bojimo se, neće ostati mrtvo slovo na papiru. A babo Alija mora da je u dženetu ponosan na svog sina Bakira.
