To je znak da se Turska vraća u vreme pre vladavine Partije pravde i razvoja, predvođene Redžepom Tajipom Erdoganom, koja je inače važila za partiju poput demohrišćanskih stranaka u Evropi, koja se zalagala za liberalne tržišne reforme i pristup Turske u Evropsku Uniju.
Ne treba zaboraviti da je Turska nakon državnog prevrata 1980. godine izrekla 500 smrtnih presuda, od kojih je 50 sprovedeno u delo, nakon čega je stavljen moratorijum na smrtnu kaznu kao korak ka zbližavanju sa Evropom. Turske vlasti su zatim 2004. godine u potpunosti izbacile smrtnu kaznu iz svog zakonodavstva.
Međutim, prema rečima Aleksandra Gajića sa Instituta za evropske studije, Erdogan pribegava tim merama jer se našao u vanrednoj situaciji i želi radikalno da se razračuna sa onima koji su organizovali puč u državi, a sa druge strane svestan je da od evrointegracija po svemu sudeći nema ništa, te da EU nije ispoštovala ni prvu stavku migrantskog sporazuma koja se tiče vizne liberalizacije.
„Erdogan je digao ruke od Evrope i ne mari puno za odnose sa Briselom, tako da sve pretnje o tome da će mu put u Evropu biti blokiran nakon uvođenja smrtne kazne njemu ne znače puno s obzirom da je situacija u zemlji dovoljno dramatična, te da je za njega najbitnije da odbrani sopstveni poredak“, ističe Gajić.
Istovremeno, kaže on, može se desiti i da Evropa u doglednoj budućnosti zatvori oči na ponovno uvođenje smrtne kazne u slučaju da talasi migranata ponovo krenu ka Evropi.
„Moguće je da će Brisel prećutno poreći sopstvene principe u slučaju da Erdogan namerno ili usled destabilizacije zemlje pusti novi talas migranata ka Evropi“, upozorava Gajić i dodaje da ti prećutni dogovori ne bi bili u formi evrointegracija, s obzirom da bi na taj način EU pred celim svetom obelodanila da se ne pridržava sopstvenih principa, već u vidu uspostavljanja paralelnih odnosa sa Ankarom i pružanja nekih drugih ustupaka.
Kada je reč o podršci naroda, s obzirom da se Erdogan upravo na narod poziva kada govori o vraćanju smrtne kazne, sagovornik Sputnjika smatra da je tu podršku teško utvrditi, budući da ona stiže preko medija koji su naklonjeni turskom predsedniku, dok opozicija sasvim drugačije gleda na to.
„Teško je utvrditi da li je u pitanju realna većina turskog stanovništva“, smatra Gajić.
On dodaje da Turska ne bi bila jedina zemlja u Evropi koja bi imala smrtnu kaznu, s obzirom da tu kaznenu meru u svom zakonodavstvu ima i Rusija, ali je ne sprovodi od trenutka ratifikacije protokola Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao i Belorusija.
Trenutno, najviše smrtnih kazni se sprovede u Kini, a prema poslednjim podacima u 2015. godini u toj zemlji kažnjeno je preko 1.000 ljudi, zatim u Iranu (977), Pakistanu (326), Saudijskoj Arabiji (158) i SAD (28).
