Da organizacija venčanja u Srbiji nije ugodan hobi, spoznasmo pre nekoliko godina kad se brat Ratko ženio. Elem, Crnogorac je rezervisao termin za Praznik rada što je dovelo do žešćeg zezanja u društvu, a prepošteni Rale se pravdao da su svi termini odavno popunjeni, da su jedva ugrabili i taj, prvomajski, zato što se par koji ga je pre njih čekirao, „razveo“ tri meseca pre venčanja.
Razvod pre venčanja, ma kako to bizarno zvučalo, i nije neko čudo u zemlji u kojoj su jedini zakoni koji deluju — Marfijevi zakoni. I zakon gravitacije ponekad zakaže, ali to je već neka druga priča.
Iskustvo crnogorske svadbe na Praznik rada pametnima bi pokazalo da se venčanja zakazuju godinu dana unapred. Ali tu lekciju nismo naučili i u veliku avanturu krenuli smo dva i po meseca pre „Dana D“.
U registraturi
Ako ste pomislili da organizacija venčanja podrazumeva laganu šetnju do najbliže opštine i zakazivanja termina, što sve u svemu traje maksimalno pet minuta, grdno ste se prevarili. To što ste odlučili da se venčate radnim danom, budući da ste upali u sezonu svadbi kad su, očekivano, svi vikend termini odavno popunjeni, i nije olakšavajuća okolnost.
U matičnoj, centralnoj beogradskoj opštini ne venčavaju tog radnog dana (ugledne zvanice su već obaveštene), ali ljubazni službenik kaže da bi mogli napraviti izuzetak. Naizgled sve može, ali…
Venčanje u restoranu je za 100 evra skuplje nego u opštini, ali bi pre toga komisija trebalo da izađe na teren i utvrdi da li „ugostiteljski objekat“ ispunjava uslove. O kakvim uslovima je reč (sanitarnim, tehničkim, urbanističkim, protivpožarnim…) nismo dobili odgovor.
Ukoliko ste odlučili da uštedite tih 100 evrića i venčate se u opštini, kao i da poštedite ugostitelje maltretiranja sa još jednom komisijom/inspekcijom, velika je verovatnoća da svečana sala neće biti slobodna tog dana, pa ćete se venčati u kancelariji, među registratorima i papirčinama prekrivenim višegodišnjom prašinom. Što i nije ambijent za fotografije u albumu.
Govori li Ivan Klajn srpski?
Kuma iz inostranstva, ponosna vlasnica stranog pasoša, trebalo bi da doputuje bar sedam dana ranije ne bi li komisija utvrdila da dovoljno dobro razume srpski jezik. Cenjenoj komisiji nisu dovoljan dokaz ni indeks ni diploma fakulteta Beogradskog univerziteta.
Kakvi su nam propisi i Ivan Klajn bi morao pred opštinskom komisijom da dokazuje da razume srpski. Pod uslovom da ima strani pasoš i da je prihvatio da bude kum na venčanju u Srbiji.
Po povratku, pred postmodernim đuvegijom koji oseća teskobu Jozefa K. u „Procesu“ su dva putića — ili da nastavi obilazak ostalih 16 beogradskih opština ili da otkaže već zakazanu žurku. Budući da je već pomenuta kuma jedva dobila slobodne dane i kupila ne baš jeftinu avionsku kartu, druga opcija otpada.
Dan posle, Jozef i Jozefina K. se osećaju kao bolesnici, kojima za lečenje trebaju i novci i veza. Za pare ćemo lako, njih niko nema, a i veza se nekako nađe…
Veze, izbori, dva nivoa vlasti
I nalazimo vezu i to jaku. U drugoj, takođe centralnoj, beogradskoj opštini, takoreći drugog čoveka, ali…
1) Ni u toj opštini ne venčavaju baš tog radnog dana.
2) Matičarska služba je na gradskom, a ne na opštinskom nivou. Matičari, kao gradski službenici, samo sede u kancelarijama po opštinama. Možda ne bi bilo loše naći vezu i na višem nivou lokalne samouprave (Grad Beograd).
3) Predizborno je vreme (kao da drugačije postoji), opštinska i gradska vlast i nisu u ljubavi i možda nije pravi trenutak da se traže veze…
4) A sve i da je nađemo, postoji velika verovatnoća da ćemo sudbonosno „da“ izgovoriti u kafkijanskom ambijentu — među papirčinama i registratorima.
A vreme neumitno leti…
Elektronska uprava — od šaltera do šaltera
Posle ko zna kog po redu nervnog sloma (izazvanog i faktorima vaninstitucionalnog tipa) odlučujemo da se venčamo u udaljenoj beogradskoj opštini, jedinoj koja venčava baš tog dana. Posle tri dana bezuspešnih pokušaja da zakažemo termin telefonom, ranom zorom krećemo na drugi kraj Beograda.
Sreća da je Titova maksima da se nećemo držati zakona ko pijan plota postala deo običajnog prava, pa se ne spominju nikakve lingvističke komisije i šampanjac među registratorima. Posle zakazivanja termina ostaje samo da dostavimo potvrde o državljanstvu i izvode iz knjige rođenih. Koje ćemo dobiti tu, u opštini, za samo pet minuta. Na drugom šalteru.
Kao što to obično biva još od uvođenja „elektronske uprave“ — sistem pada. „Nema veze, imate pet (radnih) dana da dostavite dokumenta, a možete ih izvaditi u bilo kojoj opštini“.
U teoriji, za pet minuta dobijaju se oba dokumenta. U bilo kojoj opštini. U praksi, Jozef K. dobija izvod iz knjige rođenih u opštini, a potvrdu o državljanstvu u SUP-u, budući da je rođen u Bosni. I sve to traje znatno duže od mitskih pet minuta imajući u vidu tradicionalne „padove sistema“.
Da li je Čačak u Aziji?
Jozefina K. je izvukla deblji kraj jer, lakše je Bosancu da dobije potvrdu o državljanstvu Srbije nego Čačanki u Beogradu da usred radne nedelje (bez mogućnosti da uzme slobodan dan) otputuje u rodno mesto po parče papira koje, od uvođenja elektronske uprave, po definiciji „može da dobije u bilo kojoj opštini u Srbiji“.
A zašto Čačanka ne može da dobije potvrdu o državljanstvu u Beogradu? Rođena je pogrešne godine. Zvanično obrazloženje: „Do određenog godišta, rođeni u Čačku mogu izvaditi potvrdu samo u Čačku“. Zašto je to tako — to obrazloženje ni Kafka ne bi razumeo.
Ali nema te prepreke koju zaljubljeni neće preskočiti. Stigoše dokumenti, venčanje i medeni mesec prođoše u najboljem redu.
Desetak dana po venčanju, Jozefina K. koja je svojom voljom odlučila da uzme Jozefovo prezime, po preporuci ljubazne matičarke kreće u akciju promene dokumenata.
Kriza identiteta Jozefine K.
I to baš u vreme kad su svi mediji objavili da po novom Zakonu o upravnom postupku ne morate da nosite dokumente jer su institucije dužne da ih same pribave. Tek što je istresla nekih 5.500 dinara i sačekala nekih sat, sat i po da preda uplatnice za ličnu kartu i pasoš, ljubazna službenica u SUP-u obaveštava je da ne zna da li su joj u dokumentima promenili prezime.
„Opština i SUP nisu u najboljim odnosima, postoji problem u komunikaciji“, obaveštava je službenica. Sreća pa je opština blizu (10-ak minuta hoda) i da je provera kratko trajala.
Po povratku u SUP i još nekih sat vremena čekanja u redu, ponovo objašnjava ljubaznoj službenici da po novom zakonu ne mora da predaje dokumenta već da je institucija dužna da ih pribavi. Službenica odgovara da će ličnu kartu dobiti za dve do tri nedelje, a da pasoš može tražiti tek kad dobije ličnu kartu. I pasoš se čeka dve do tri nedelje.
Naravno, dve do tri nedelje su se razvukle na mesec dana (zbog već legendarnih padova sistema), ali je pasoš stigao u predviđenom roku. Uz višesatna čekanja u redovima. U međuvremenu, Jozefina je promenila još nekoliko dokumenata i upala u ozbiljnu krizu identiteta, ne znajući kako se u kojoj se instituciji zvanično preziva.
Za sve to vreme, prijatelji, poznanici i rođaci traže savete na temu kako stupiti u brak. Jedini praktičan savet koji im posle svega možete dati glasi — nemojte se venčavati, registrujte vanbračnu zajednicu. Prava i obaveze su iste kao u braku, ali nećete proklinjati dan kad je Kafka uzeo plajvaz u ruke.
