MOK je takođe istakao da će ruski sportisti koji su koristili doping sredstva biti suspendovani sa takmičenja, uključujući i ruske atletičare koji neće učestvovati na OI u skladu sa prethodno donetom odlukom IAAF.
Međutim, ovo nije prvi put da su takvi skandali izbili na Olimpijskim igrama. Sputnjik vam predstavlja neke od najupečatljivijih i najkontroverznijih slučajeva u istoriji.
Letnje olimpijske igre u Antverpenu 1920.
Prvi put je Međunarodni olimpijski komitet odbio učešće nekoliko zemalja iz političkih razloga.
Nemačka, Austrija, Mađarska, Turska i Bugarska su suspendovane zbog izbijanja Prvog svetskog rata. Organizatori, takođe, nisu pozvali ni sportiste iz SSSR-a, ignorišući novi sovjetski režim.
Letnje olimpijske igre u Berlinu 1936.
MOK je odlučio da pruži Nemačkoj šansu da se vrati u arenu nakon poraza u Prvom svetskom ratu.
Pozivi na bojkot Igara u prestonici Trećeg rajha bili su nezapaženi. Planovi protivnika nacističke Nemačke da bude domaćin na alternativnim Narodnim olimpijskim igrama u Barseloni su propali, pošto je izbio građanski rat. Španci su propustili takmičenje.
Letnje olimpijske igre u Londonu 1948.
Olimpijske igre se nisu održale 1940. i 1944. zbog Drugog svetskog rata. Nakon završetka rata, MOK se javno izvinio zbog saradnje sa nacističkim vođama i odabira prestonice Trećeg rajha za održavanje Olimpijskih igara.
Nemačkoj i Japanu, zemljama koje su započele globalni sukob, odbijeno je pravo učešća na igrama.
Letnje olimpijske igre u Melburnu 1956.
Isključivanje sa takmičenja bilo je masovno i dobrovoljno. Egipat je bojkotovao franko-britansko-izraelsku agresiju tokom Suecke krize. Njemu su se pridružili Irak, Liban i Kambodža.
Kina se protivila pozivu da Tajvan učestvuje na Olimpijskim igrama. Holandija, Španija i Švajcarska izrazile su svoje protivljenje zbog ugušivanja ustanka u Mađarskoj od strane sovjetskih trupa.
Letnje olimpijske igre u Minhenu 1972.
Želeći da poprave sliku mirne Nemačke, vlasti su namerno oslabile kontrolu u Olimpijskom selu.
To je dovelo do terorističkog napada u kojem su palestinski ekstremisti ubili 11 izraelskih sportista.
MOK je odlučio da nastavi igre. U znak protesta, preživeli reprezentativci napustili su Olimpijadu, a egipatska delegacija je iz straha od osvete napustila Minhen.
Letnje olimpijske igre u Moskvi 1980.
Ovo je prvi put u istoriji da su se Olimpijske igre održale u Istočnoj Evropi.
Sjedinjene Američke Države bojkotovale su socijalističku zemlju. Zvanični razlog bio je sovjetsko učešće u Avganistanu, ali je bojkot zapravo predstavljao nastavak Hladnog rata.
Amerikance je formalno podržalo više od 50 zemalja, ali, za razliku od SAD, te zemlje nisu zabranile svojim sportistima da se takmiče u Moskvi.
Letnje olimpijske igre u Los Anđelesu 1984.
Sledeću letnju Olimpijadu koja je, ironijom sudbine, održana u Sjedinjenim Američkim Državama, bojkotovale su socijalističke zemlje, sa izuzetkom Kine, Rumunije i Jugoslavije.
Zvanični razlog bilo je odbijanje organizatora da garantuje bezbednost sportistima, ali nema sumnje da je bojkot bio odgovor na bojkot prethodnih moskovskih Igara.
Kao rezultat toga, zbog nedostatka konkurencije, Amerikanci su postavili rekord po broju osvojenih zlatnih medalja.
Letnje olimpijske igre u Seulu 1988.
MOK je odbio predlog južnokorejskih vlasti da deo igara premesti u Demokratsku Narodnu Republiku Koreju da bi se pokazalo jedinstvo na ovom poluostrvu.
Pjongjang je protestovao protiv ove odluke i zabranio svojim sportistima da učestvuju na Igrama. Severnu Koreju podržale su Albanija, Kuba, Vijetnam, Nikaragva, Sejšeli i Etiopija.
Letnje olimpijske igre u Barseloni 1992.
Zbog sankcija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, jugoslovenski sportisti u timskim sportovima nisu učestvovali na Olimpijskim igrama u Barseloni. Jugoslaviju je predstavljalo pedeset dvoje sportista u individualnim sportovima koji su osvojili tri medalje u streljaštvu pod olimpijskom zastavom i nazivom „Nezavisni olimpijski učesnici“.
Na isti način učestvovali su i sportisti Makedonije i Bosne i Hercegovine, čiji olimpijski komiteti nisu bili primljeni u MOK.
Na Igrama u Barseloni debitovale su Slovenija i Hrvatska.
Ekipu Zajednice nezavisnih država činili su sportisti iz 12 bivših republika Sovjetskog Saveza, bez baltičkih republika Litvanije, Letonije i Estonije, koje su učestvovale sa samostalnim ekipama prvi put posle Drugog svetskog rata. Prvi put od 1964. na Igrama je učestvovala Nemačka sa ekipom u kojoj su bili sportisti „obe“ Nemačke (DR Nemačka prestala je da postoji).
