Naš istaknuti reditelj i direktor fotografije Božidar Bota Nikolić je laureat ovogodišnje počasne nagrade „Sloboda“ Filmskog festivala u Sopotu. Ova nagrada dodeljuje se za doprinos filmskoj umetnosti predstavniku filmske profesije u fokusu. Ove godine je to bila filmska kamera. Božidar Bota Nikolić je za Sputnjik govorio o ovom i o drugim priznanjima, kako je pre mnogo godina otkrio Breda Pita, da li je Danilo Bata Stojković bio bolji glumac ili prijatelj, kao i o tome šta nam danas u zemlji nedostaje da bi se stvarali filmovi na kojima će odrastati generacije.
Iza Vas je veliki broj snimljenih filmova, i skoro isto toliko primljenih nagrada. Šta Vam znači ovo tek pristiglo priznanje?
— Sa svima koji dobiju nagrade pa kažu da to njima nije mnogo važno, ja se ne slažem. Meni je mnogo bitno i mnogo mi prija. Kada sam snimio svoj prvi igrani film, dobio sam „Zlatnu arenu“ u Puli, i od tada stalno dobijam neke nagrade, presrećan sam, i ne smeta mi uopšte, nego naprotiv, volim da ih dobijam i trudim se da ih dobijam. Moram da Vam se pohvalim da sam prošle godine u Bitolju dobio „Milton Manaki“, jednu od najvećih snimateljskih nagrada. U regionu, na prostoru bivše Jugoslavije, niko drugi nije dobio to priznanje, a poslednjih deset godina samo je uručivano oskarovcima. A ova u Sopotu mi je posebno draga zato što su Sopotski festival počeli da vode mladi ljudi i dali mu jednu potpuno drugu dimenziju. Mnogo mi znači što se mladim ljudima sviđaju moji filmovi.
Reditelj ste kultnih jugoslovenskih filmova kao što su „Balkanski špijun“, „Tri karte za Holivud“, „Balkanska braća“… Broj vaših rediteljskih ostvarenja je znatno manji u odnosu na filmove gde ste bili direktor fotografije. Zašto se više niste posvetili režiji kada Vam to tako dobro ide?
— Dobro ide, ali sam počeo dosta kasno. Problem je u tome što se teško nalazi novac. Vi napravite film, posle taj film zaradi velike pare, i to zarade oni ljudi koji su vam dali pare za film — producenti. Ali je interesantno to da uvek morate da ih molite da vam daju da napravite film, da bi oni zaradili pare. Nikada mi to neće biti jasno. To je najveći razlog, režirao bih sada filmove, ali me mrzi da jurim pare i da ubeđujem neke ljude da imam dobar scenario i da bih napravio dobar film.
Najviše projekata ste realizovali tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Koliko je tadašnja država polagala na domaću kinematografiju?
— Polagala je dosta. Stalno su se menjali zakoni, pa su preduzeća mogla da dobiju novac od države samo ako prave filmove, i onda su se i preduzeća trudila da film bude dobar, da se realizuje i da dobije nagrade. Jer prema nagradama su se dobijale pare. Ako vam uruče „Zlatnu arenu“ za film, vi onda od Ministarstva kulture dobijete materijalna sredstva za sledeći. Ali onda se sve to pretvorilo u Filmski centar. Oni dele neki novac, prave neke konkurse, ali stiče se utisak da stalno isti ljudi dobijaju te pare.
Šta nam danas u Srbiji nedostaje da bi se stvarali filmovi na kojima će odrastati generacije? Da li su pare jedini problem? Šta su bila vaša tadašnja stremljenja, o kakvim ste filmovima sanjali Vi, Vaše kolege reditelji? O onima koji će doneti zaradu ili koji će vas uvesti u istoriju kinematografije?
— Postojale su dve vrste reditelja. Oni koji su pravili filmove da zarade pare, i film i oni. Ja nisam spadao u te. Ja sam stalno mislio da ću da dobijem Oskara. Svaki film koji sam snimao, sniman je za Oskara. To što ga na kraju nisam dobio, to je druga stvar.
Pored doprinosa našoj kinematografiji, doprineli ste mnogo i holivudskoj onoga dana kada je Bred Pit svoju prvu ulogu odigrao u vašem filmu „Tamna strana sunca“. Možete li otkriti kakav je bio Bred za saradnju, da li je mamio ženske poglede, čega se najradije sećate iz tog perioda druženja?
— Te davne 1987. godine skupio sam neke male pare i otišao u Holivud sa namerom da nađem mladog glumca za moj novi film. Od 450 kandidata koji su se prijavili na kasting na stranu sam odvojio Breda, koji iza sebe nije imao nijednu ulogu, i još jednog Amerikanca, koji je već u to vreme snimio 25 filmova i bio zvezda među tinejdžerima. Svi su me savetovali da je glumac sa iskustvom uvek bolji odabir, ali nešto me je nateralo da se ipak odlučim za Breda Pita, koji je bio daleko simpatičniji. Kada je saznao da je dobio svoju prvu ulogu, ustao je i od sreće počeo da se kotrlja po obližnjem travnjaku. Tako sam ga preveo preko okeana i puna tri meseca smo snimali u Crnoj Gori.
Što se tiče žena, interesantna je priča koju dosad nijednom mediju nisam otkrio. Bred se u to vreme zabavljao sa jednom glumicom, bio je odan i veran momak. U filmu sam imao desetak vrlo zgodnih devojaka, i svaka od njih je „trzala“ na njega, a on ih nije ni primećivao. Kada smo završili snimanje, sedeo sam jednog dana u montaži kada mi je zazvonio telefon. Bio je to Bred. Stigao je u Budimpeštu kako bi iznenadio tadašnju devojku koja je tamo snimala film. Međutim, ona ga je u međuvremenu prevarila i započela tajnu vezu sa rediteljem. Tako da me je Bred zvao razočaran i rekao mi da stiže u Beograd kod mene. U tom periodu našeg drugovanja, napisao mi je i jednu pesmu u znak zahvalnosti što sam mu pružio šansu da se oproba kao glumac. Nikada nije zaboravio kako je počeo, iako je trenutno jedan od najpoznatijih ljudi na svetu.
Pored Breda neki naši glumci, koji su kasnije postali zvezde, takođe su prve uloge ostvarili u Vašim filmovima…
— Ima puno glumaca koji su kod mene odigrali svoje prve uloge. U mom filmu „U ime oca i sina“ Andrija Milošević je imao dva-tri kadra. Snimali smo na Cetinju i ja sam ga posavetovao da odmah ide u Beograd i da se ne zanosi da će na Cetinju igrati glavne uloge. Poslušao me je, i postao zvezda. Takođe Nataša Ninković i još mnogo njih… Ja volim glumce, umem da ih vidim i izaberem.
Danilo Bata Stojković odigrao je poslednju ulogu u vašem filmu „U ime oca i sina“, koji je bio premijerno projektovan nakon njegove smrti. Sa Batom ste puno sarađivali tokom Vaše karijere. Kakav je on bio kao glumac, a kakav kao prijatelj?
— Bio je veliki, veliki prijatelj. Čovek koji je bio njegov prijatelj, zaista je imao ogromnu privilegiju. Dešavalo se da on primi neku nagradu ili honorar, i onda odvoji jedan deo svojim prijateljima. Uvek je isticao kako mu je važno da i njegovi bliski ljudi žive lepo.
Kao glumac je bio sjajan, ali težak, svojeglav. U jednom intervjuu sam rekao da priznajem samo reditelje koji sa Batom Stojkovićem u glavnoj ulozi snime film. Međutim ja sam njega mnogo dobro poznavao. On je mislio da neku stvar može da odglumi drugačije, a on je mogao samo na taj jedan način. Onda je znao da mi kaže: „Pa bio sam takav u prošlom filmu“, a ja bih ga i uzeo zato da bude takav. Kao Džon Vejn koji je snimio dvesta filmova u istom kostimu…
Da li mi danas imamo više takvih glumačkih veličina kao što je bio Bata Stojković?
— Uvek ima dobrih glumaca. Problem je u tome što nemamo dobre filmove. Umesto da se uče na našem iskustvu, oni smatraju da je „film počeo od njih“. Moj profesor kamere je bio pravnik, i to je diplomirao na Pravnom fakultetu u vreme kada pola države nije znalo da čita i piše. A on se nikada nije bavio time, već je ceo svoj život posvetio snimanju, jer je to voleo i time se bavio. Isto tako, profesor montaže — lekar… Ja sam od takvih ljudi učio. Imam utisak da ove nove generacije uopšte ne znaju ništa o nekim stvarima koje postoje na filmu, što mene užasno nervira. Jer to nije teško naučiti. Mešaju se profesije, svaki drugi glumac i scenarista danas režira, a to nije dobro.
Četrdeset godina ste radili i na televiziji, i to kao prvi diplomirani snimatelj na RTS. Često ističete da se tamo u „srećna vremena“ moglo eksperimentisati i naučiti mnogo toga…
— To je sve tačno, svi pričaju o mojim filmovima, a ja sam 40 godina radio na televiziji. Snimao sam drame, serije, utakmice, dokumentarne emisije… Radilo se puno, televizija je ulagala velike pare da pravi dobre projekte. Imao sam sreću, izuzetno sam ponosan na to što sam u to srećno vreme i početke televizije bio njen pionir. Dosta inovacija smo moje kolege i ja uneli na televiziju. Radujem se kada me neko pita o tome.
Da li ste nekada imali želju da se kao reditelj oprobate i u pozorištu?
— Mogu da se pohvalim da su me Nikšićani, kao svog sugrađanina, zvali da ponovo otvorim Nikšićko pozorište, jedno divno pozorište koje je bilo ugašeno više od 30 godina. I Duško Kovačević je u toj priči imao presudnu ulogu jer me je nagovorio da se u tom trenutku vratim u svoj rodni grad. Otišao sam, otvorio sam ga, i godinu i po dana bio njegov direktor. U pozorištu nisam režirao, ali bih voleo i to da probam.
