— Nema na poček! U Evropi se drma, možda me uhap… možda i ne budu imali vremena za naše reforme. Zato, ko ima da plati — robu dajte, ko nema, neka šmrče aspirin — reče Hašim telefonom nekom od saradnika i zavali se u fotelju.
„Ipak sam ja profesor istorije, a oni meni tako. Ja da im mešam robu“, pomisli i maši se za daljinski.
— Safete, gde je ono čudo, upali mi „Pink“, ‘oću da vidim šta Vučić danas iz Beograda poručuje — reče batleru.
Kafa „Kod konja“
„Srpska napredna stranka poziva čuvenog političkog analitičara Zorana Panovića i televiziju B92 da nam navedu samo jedno ime ’od tih mnogih‘, kako saopštavaju javnosti, ’koji su odbili Aleksandra Vučića‘ za tobožnje učešće u budućoj Vladi Republike Srbije“, čulo se sa velikog plazma televizora.
— Safete, koliko puta sam rekao da skinete ovo heklano milje sa TV-a!!! Čini mi se da Panović ima šiške.
„Molimo ih da navedu samo jedno ime, jedno jedino od ’tih mnogih‘, može čak i bez prezimena, i da saopšte javnosti ko je ta osoba koja je, kako tvrde Panović i B92, odbila poziv Aleksandra Vučića“, čuo se iz offa nastavak saopštenja SNS-a.
— Safete, zovi Beograd, vidiš da odbijaju. Ako me hoće, povešću i tebe. Pusti ti ove naše reforme, spomenike američkim predsednicima, ‘oću, bre, da pijem kafu „Kod konja“, a da mi Beograđani klimoglavom kažu: „Poštovanje, ministre“.
— Uhapsiće vas čim sljetite na Surčin!
— Safete, nisi ti tu da misliš. Čuješ li da kažu — može samo ime. Zovi, poruči da je Hašim na vezi.
Safet ode iz prostorije, a Hašim razmesti stolove kao da je na Trgu republike u Beogradu i poče da otpozdravlja zamišljenim prolaznicima.
— Šefe, i dalje je zauzeto — uđe posle 12 sati i 44 minuta batler u prostoriju dok je Hašim i dalje klimao glavom.
Potražnja za oponentima
Za to vreme u Vladi Srbije Suzana Vasiljević sa desne strane radnog stola drži dva lista formata A4, a sa leve eksterni hard-disk na kome je u Eksel tabeli tri miliona ljudi sa imenom i prezimenom, biografijom i fotografijom.
— Pusti ove levake, šta kažu desni?— obrati joj se Aleksandar Vučić.
— Šefe, na koje levake mislite?
— Ma, na ove sa diska, sa njima je lako.
— Aha, na ova dva lista kao da igram tablić, samo pišem recke, precrtavam.
— Ti to nisi lepo zapisala brojeve. Čuj, izbacuje centrala. Pa još kao odbijaju.
— Šeeefe, evo ga…
Vasiljevićka prebacuje vezu.
— Bunga, bunga, Boris, srpski Džordž Kluni.
— Halo, kakav Boris, on je od Tomin… od moje pobede, u drugom filmu.
— Ooo, Ivica, o ti vraže, Silvio ovde. Moja familija će ceniti to što si pozvao kad nisam na vlasti.
— Gospodine Berluskoni, Aleksandar Vučić ovde, manda… premijer Srbije što je bio, što jeste i što će biti.
— Aleksandar, prijatelj moj, kakva čast. Baš sinoć kažem Galijaniju da Fratini nije dobro rešenje ako sam ja ovako zdrav, živ i botoksiran. Kad je bunga, bunga?
— Gospodine, kakva bunga, bunga? Ja sam kao student učio i učio, po celu noć i dan sam učio…
— Pa sad je onda red za bunga, bun…
— …Bio sam odličan student, jer sam puno učio i sad prvi dolazim u Vladu i poslednji odlazim.
— Šta, imate bazen u Vladi? Odlična ideja. Kad ponovo pobedim u Italiji, to ću i ja da napravim. Dolazim na žurku u Vladu.
— Gospodine, kakva žurka, Srbija mora da radi. Mislio sam da vas pozovem da vidim oko učešća u Vladi, to za državljanstvo je sitnica. Znate, kao sa fudbalerima.
— Da budem u Vladi, hoću! Znači i ti misliš da je Renci još zelen za tako važnu stvar? Jel‘ ti to Angela rekla da me zoveš?
— Gospodine, mislim na Vladu Srbije.
— Nemojte, nemojte, vi štedite i samo radite. Vidimo se na nekoj utakmici Lige šampiona. Ćao, prijatelju moj.
Ne zovi Suzo Krleta, ne rade to muškarčine
Čim je na telefonu Suzane Vasiljević prestalo da svetli crveno (kao znak za kraj razgovora) očekivala je ili ulazak ili… „neee, opet tu kvaku“, pomislila je kad je nešto lupilo.
— Jel‘ i on?
— Šta jel‘ i on? Mene da odbije Berluskoni? Opet si pogrešila broj. Ono je bio Siniša Mihajlović. Suzana, ovo ti je četvrta lična greška.
— Šefe, a da zovemo Krleta?
— Krleta da zovemo? Nisi ti čista, on je gori od Čede, ne ume da kaže „ne“. Suzana, četvrta, rekoh!
— Evo, Boban Marjanović je ponovo dostupan.
— Alo, Bobi, Alek ovde.
— Zdravo, gospodine Vučiću, ne mogu da se vraćam u Zvezdu, lepo je bilo, ali u NBA je mnogo dobro. A i Miško kaže…
— Miško je osuđen, koji sad Miško, neću da komentarišem odluke suda, ali on ti je cap-carap.
— Moj menadžer Miško Ražnatović kaže da…
— Aaa, taj Miško, pozdravi Miška. Nego, Sale Đorđević te neće u reprezentaciju, pa se nešto mislim, šta ćeš dokon letos, mogao bi u Vladu?
— U kojoj ligi oni igraju? Moram da vidim sa Miškom.
— Bobi, u Vladu Srbije te zovem, ne u klub koji se zove Vlada… Mada, iskreno ti kažem, pravim odličnu ekipu. Znaš, Zorana je krilo, Vulin trkač, Vujović brine da imamo svega, Nebojša uđe kad treba napraviti neki faul, a ti taman…
— Pa… ne znam šta bi rekao Miško.
— Bobi, čuvaj se povreda. Zdravo bio!
— Prijatno, gospodine Vučiću.
„Miško, Miško, napao kao da je jedini čovek na svetu Miško“, reče poluglasno i krenu iz kabineta u drugu prostoriju Vučić.
„Dobro je što imamo domara u Vladi, pa brzo vrati onu kvaku na mesto, da premijer može da je razbije opet“, misli Vasiljevićka.
Crno-beli svet i paraf
— Šefe, da ipak pozovem Krleta?
— Kako ste vi žene naporne! Šta ako je bio u „Idolima“, šta? U to vreme sam učio, i bio sam student…
— …I uvek ste vredno radili.
— Uvek sam vredno radio… Pa tooo, zovi Aliju Sirotanovića, on je vredan radnik.
— Šefe…
— Šta „šefe“, zovi…
— Ali on je mrtav već…
— Ama kako, bre, mrtav? Eno ga i u Skupštini, i na onom njegovom sajtu… Evo ti broj, joooj sve ja moram da radim. Piši: 06… Đorđe Vukadinović.
— Doobro, šefe… (zbunjeno promrmlja Suzana)
„Crno-bijeli televizor…“, čulo se sa zvučnika, pa Đorđe ode u drugu prostoriju.
— Halo, sad sam poslanik, ne znam o čemu se radi, možda ne mogu da komentarišem. Zovite Antonića…
— Gospodine Sirotanoviću, pardon, vi ste Đorđe? Suzana iz kabineta ovde, kako ste mi?
— Kako sam vam? Šta vam treba, Suzana?
— Evo, šef hoće da vas čuje.
— Tvoj šef hoće mene da čuje?
— Halo, šta se femkaš — uze Vučić slušalicu — Pruži ruku pomirenja da još jednom pokušamo.
— Ja sam Đorđe Vukanović, a ovo oko mene je crno-beli svet, mani me tog Šabana Šaulića.
— Opet si krenuo navijački, hoćeš u Vladu, treba mi jaka vest za prvi hed u Dnevnicima?
— E, jaka sam ti ja vest…
— Pa neobična, ajde. Možeš da budeš Miki Mihajlović, evo ti Biro za komunikacije.
— Hoćeš li naterati Ivicu da povuče paraf sa Briselskog sporazuma?
— To je maksimum koji smo u tom trenutku mogli da ostvarimo, i sam znaš. Nego, dođi bre, nisu mi zanimljivi ovi što se nude.
— Eto me kad Ivica povuče…
— Evo ti Suzane!
Lazanskome dobro zdravlje
„Šojgu, da, daa, Šojgu! Kako se njega ranije nisam setio. Njega dobijem i onda samo ja i ja da budemo u Vladi, mislim ja i Šojgu, pardon Šojgu i ja“, naprasno se premijeru rodila ideja.
— Zdrastvujte, gaspadin Vučić, Sergej Šojgu na liniji.
— Gospodine Šojgu, hvala vam što ste se javili. Kako je Vladimir? Znate, ja bih da vi budete ministar odbrane, skockaćemo vam ministarstvo, kupićemo i S-300 od Rusa…
— Moraću da vas prekinem. Već sam ministar odbrane, imamo i S-400. Gospodin Putin je odlično!
— Da, ali vi tu imate sistem, a ovde bi vam bio izazov da ga uvedete.
— Moram do kontrolne sobe, DAEŠ nešto opet krenuo… Nadam se da se vidimo kad nam opet dođete u Moskvu. Puno mi pozdravite Lazanskog.
Posle sat vremena… Suzana ulazi u kabinet.
— Evo, šefe, imate vezu.
— Ko je?
— Videćete sami. Ako ovo upali, ubićete jednim metkom deset zečeva.
— (E, daću joj petu ličnu samo da vidim ko je ovo, misli Vučić) Halo, sa kim pričam?
— Dobro veče, koji je vaš najači utisak?
— Mislim da Vlada Srbije treba da ima kvalitetne…
— Morate prvo reći koji vam je najači utisak, pa onda komentar Vlade…
— Ama, ko je to?
— Olja Bećković ovde, ako vam je smanjen ton — valjda imate sliku na televizoru?
— Sačekajte samo malo…(„Suuuuzanaaaa, tehnička, tehnička, tehniiiička… Jao šta si napravila“, odzvanjalo je Nemanjinom). Aleksandar Vučić ovde, zvala vas je moja saradnica oko učešća u Vladi.
— Laku noć!
