Turska država, kao pravni sukcesor nekadašnjeg Osmanskog carstva, sa pretenzijama širenja svog uticaja na celokupan arapski svet, Balkan, pa i Evropu, a u duhu obnavljanja nekadašnje imperije, želi da se predstavi kao svetski igrač, pri čemu ni svoje „dvorište“ nije sredila. Preterana, neracionalna ambicija, bez utemeljenog plana i pokrića ne ide — kako u životu, tako ni u politici. Karakteristična je za one političare (koji često žele da postanu apsolutisti) čiji je zenit moći na zalasku, a koji pokušavaju da pojedinim naglim, ishitrenim i nepromišljenim potezima izazovu nestabilnost i da se nametnu kao jedini koji mogu da iz te iste nestabilnosti izbave državu.
Deluje kao formula za večiti o(p)stanak na vlasti, no kad se malo bolje pogleda, nije utemeljena i kratkog je daha. Od veličine i moći države zavisi koliko će taj „lakmus“ test svog vladara moći da izdrži. Niko Turskoj ne može osporiti njenu demografsku i ekonomsku ekspanziju, npr. to što je BDP u 2015. godini za 953 odsto veći u odnosu na onaj iz 1980. godine. Zaista parametar vredan poštovanja — poređenja radi, Srbija je sada na jedva 70 odsto svog BDP-a iz 1989. godine. Zamislite u kakvoj bismo zemlji živeli da nam je BDP ne devet puta veći, kao Turskoj danas, već samo dvostruko veći… Verovatno bi to bilo ostvarenje nekog „srpskog sna“. Turskoj su takav rast ipak obezbedili i mnogi pre Erdogana, ali se njemu ne može osporiti da je skoro od samog početka 21. veka prvi ili drugi čovek Turske i da je značajno doprineo njenom prosperitetu.
Politika je ipak mnogo više od ekonomije, to je i umetnost vladanja, upravljanja državom, njenim resursima, ali pre svega razmišljanje korak ispred svih i sagledavanje mogućih konsekvenci, ponajviše sopstvenih poteza. Na kraju krajeva, to je i najveća obaveza državnika.
Erdogan je očigledno u pojedinim trenucima više vodio računa o sopstvenom ponosu i gromkim aplauzima određenih nacionalističkih struktura nego o realnom sagledavanju događaja i delanju u skladu sa pravim interesima svoje zemlje i naroda.
Sujeta se u državničkim poslovima mora izbeći koliko god je moguće. Kažu ljudi da postoje tri najveće ljudske zavisnosti: alkohol, droga i vlast. Od prve dve se može izlečiti, od treće — nikad i niko. Mnogim vladarima se to desilo, umisle da su bogom dani i da mogu da šire ličnu vlast ovozemaljsku i mačem na svakog kreću, ne računajući da od istog mača na kraju mogu i sami da stradaju. Monopol vlasti nad medijima, tajnim službama, pa čak i internetom, otvorene cenzure, pozivanje na linč poslanika turskog porekla u nemačkom Bundestagu (nakon usvojene rezolucije o genocidu nad Jermenima), zatim obnavljanje građanskog rata protiv Kurda i partije PKK, problem terorizma od strane DAEŠ-a i veliki priliv migranata iz ratom zahvaćene Sirije… Ovo je slika današnje Turske na unutrašnjem planu. Stiče se utisak jednog haotičnog položaja stanovništva, uzrujanog nabujalim islamskim ekstremizmom koji se prećutno odobrava od strane Ankare.
Represija nad novinarima, piscima i intelektualnom elitom je obuhvaćena tzv. „antiterorističkim zakonom“, koji se preširoko tumači i kojim se ograničava sloboda štampe i javnog govora o pojedinim osetljivim temama. To sve doprinosi uticaju vlasti na institucije, pre svega na sudstvo, i vodi ka jednom kvazidemokratskom društvu koje ovim putem kreće ka neoosmanskom sultanskom poretku u kome se za sve pita jedan čovek. Nameće se pitanje da li će okretanje predsedničkom sistemu i buđenje fundamentalizma i ekstremizma doneti dobro Turskoj, u već dovoljno usijanoj situaciji na Bliskom istoku. Umesto da nakon prošlogodišnjih novembarskih izbora, gde je Erdoganova partija Pravde i razvoja osvojila apsolutnu većinu u Medžlisu, dođe do procvata Turske, blagostanja i sveopšteg napretka, paradoksalno, Turskoj sada preti sunovrat. I tokom same kampanje su se još mogle videti ponovne varnice u odnosu sa Kurdima i partijom PKK koja je uz sve poteškoće prešla tu čuvenu granicu od 10 odsto, ali otvoreni rat je svakako nešto što se nije moglo očekivati. Erdogan je isprva zagovarao pomirljivu politiku i dijalog. Međutim, naglo se okrenuo agresivnim, reklo bi se pogrešnim metodama.
Na spoljnom planu, Turska je takođe u velikim poteškoćama. Nasuprot Erdoganovoj politici iz 2010. godine „nula problema sa susedima“, danas je Turska sa gotovo svim komšijama u konfliktnom odnosu. Da joj najteže pada prekid odnosa sa Rusijom, nakon obaranja ruskog Su-24, pokazalo je iznenadno izvinjenje. Ali je to možda nagovestilo i druge promene, jer je istog dana objavljeno i pomirenje s Izraelom.
Ono što Turska svakako ima jesu „dobre karte“, pokeraški rečeno, po pitanju migrantske krize i svesti da može da se cenka sa EU, jer je ona jedini faktor koji može da smanji protok migranata ka grčkim ostrvima i kasnije ka Zapadu. A poznato je koliko Turci imaju talenta za cenkanje. Međutim, i to treba znati pametno da se odigra, Erdogan je neodlučan, izgubio je samopouzdanje i traži krivca, a prvi na spisku za „odstrel“ mu se našao Davutoglu, njegov doskorašnji prvi saradnik i premijer Turske.
Erdogan je zatim naprasno odlučio da ne želi da promeni rigorozni turski „antiteroristički zakon“ i da obeća zadržavanje migranata u zamenu za viznu liberalizaciju, nova poglavlja u pristupnim pregovorima i naravno, još neodređenu svotu novca (pominjala se brojka između tri i šest milijardi evra), koju je EU bila spremna da izdvoji za ovu nagodbu. Usput je Evropi poručio da svako ima svoj put, što je civilizacijski očigledno, ali politički i u ovom momentu svakako spada u red njegovih kontroverznijih izjava. Dodatno razmimoilaženje se moglo videti kada je Angeli Merkel, a pre svega nemačkoj politici, poslao „katul-ferman“ nakon izglasavanja rezolucije u Bundestagu o genocidu Turske nad Jermenima od pre sto godina, kao prvog „avant la lettre“ zločina takvog tipa u 20. veku.
Iako se nemačka kancelarka držala prilično rezervisano po tom pitanju, znajući da može da razbesni Turke, rezolucija je usvojena uz samo jedan glas protiv i jedan uzdržan! Erdogan to Nemačkoj neće tek tako oprostiti. Međutim, i EU igra taktički, zna da je ona na potezu da izniveliše odnose. Turskoj se otvara novo poglavlje u pristupnim pregovorima, čime se daje bar nekakva naznaka budućeg otopljavanja odnosa, iako su Turci od 2005. godine, od kada su dobili status kandidata, otvorili 11 poglavlja od kojih je samo jedno i zatvoreno.
Svojom konfrontacijom sa susedima i sa unutrašnjom podelom koju su Turci sami sebi „zakuvali“, i sa, u najmanju ruku, sumnjivim, i u nekim momentima blagonaklonim odnosom prema DAEŠ-u, Turci su znatno pogoršali svoju pregovaračku poziciju sa EU i srozali svoj kredibilitet u međunarodnoj zajednici. Turskoj je EU potrebna makar isto koliko i obratno, samo se sada onaj gromoglasni aplauz nacionalista više ne čuje, a pik letnje sezone se bliži, dok plaže i ugostitelji čekaju turiste i zaradu. Koliko Tursku košta taj Erdoganov ponos? I da li se od njega zaista živi ili se ipak živi od turista, uzajamne saradnje i potrošnje? Na ta pitanja u ovom trenutku samo Erdogan zna odgovor, a sada, kada to njegovu zemlju i najviše (ekonomski) boli, on pokušava da ispravi svoje prethodne greške i ipak pokaže da je spreman da sarađuje. A koliko će još trajati Erdoganov „ples po trnju“ pokazaće vreme i njegova trezvenost u momentu kada treba pre svega on sam da napravi značajne i konkretne zaokrete u svojoj politici kao i da suštinski revitalizuje odnose sa Nemačkom i Rusijom. Uskoro će se sresti Putin i Erdogan, da će to biti i konačno zakopavanje „ratnih sekira“ i povratak na stare, strateški važne odnose za budućnost obe zemlje, ostaje da se vidi.
