„Pre tačno sedamdeset godina, u svom čuvenom govoru u Cirihu, Vinston Čerčil je rekao da je za ostvarivanje sna o ujedinjenoj Evropi potrebno samo ’da stotine miliona muškaraca i žena odluče da učine pravo, a ne pogrešno, i da, kao nagradu, dobiju blagostanje, a ne prokletstvo‘.
Kako vam to danas zvuči? Kada su milioni u Engleskoj Evropi rekli ne, pozivajući se, između ostalih, i na njega, i kada se milioni, širom Evrope, nadaju da će i sami imati priliku da se s njom pozdrave. Kada bi milioni s Bliskog istoka ipak da stignu do te i takve Evrope. Kada se NATO i Rusija sve češće gledaju kroz nišan, a ne kroz naočare ’na daljinu‘. I kada, mnogima, sve ponovo miriše na ’krv, suze i znoj‘. Živimo li najlepše Čerčilove snove, ili njegove noćne more?
Plašim se da ja na to pitanje nemam odgovor i da, nažalost, nisam jedini.
Evropa, pre svih, ne zna tačno šta će sa sobom. To nas je dovelo u situaciju da ne zna, izgleda, ni šta će s nama, bez obzira na to što mi drugo, do Evrope, nemamo i što smo njen geografski, istorijski i kulturni deo, i što smo se veoma jasno opredelili. Da, mi želimo u Evropu.
Gde je ona tačno, kakva je, kakva će da bude, nije nešto što nas je opredelilo u našim snovima. Mi smo hteli da budemo Evropa po onome što nas je i čemu ona učila“, navodi, između ostalog, Dačić u autorskom tekstu.
