Rusiju je prvi put posetila još u detinjstvu.
„Bavila sam se umetničkom gimnastikom i posetio nas je trener iz Volgograda. Tada nisam znala ni reč na ruskom, ali jezik sporta je svima jasan. Kada sam imala 10 godina prvi put sam došla u Moskvu na takmičenje i sve mi se mnogo dopalo! Rusiju samo oduvek smatrala zemljom odakle potiču najbolji gimnastičari“, iskrena je Manon.
Sa 18 godina, Manon je prestala da se bavi gimnastikom, a u Rusiju je ovog puta došla preko jednogodišnjeg programa studentske razmene.
„Nisam želela da idem u Ameriku, nisam htela da učim engleski. I pomislila sam, a zašto ne Rusija? Sviđa mi se ruski jezik. Ali, kao učesnici programa mi nismo mogli da biramo grad, već samo zemlju, pa su mene tako neočekivano poslali u Vladivostok. Živela sam sa ruskom porodicom, pa sam tako i jezik naučila zahvaljujući njima. U Vladivostoku malo ljudi govori engleski ili francuski, pa sam morala da se prilagođavam.“
„Prvi utisak je bio prilično šokantan jer nisam navikla na loše puteve i male stanove. Ali, ljudi, porodica sa kojom sam živela bili su divni, tako dragi. Bilo mi je dobro, mnogo sam putovala — posetila sam i Kinu i Bajkal“, priča Manon.
U Vladivostoku je mlada Belgijanka prvi put probala ruska jela. Najviše joj se dopala „haringa u bundi“ (hladno predjelo od haringe sa rendanom cveklom, jajima, kuvanim krompirom, lukom i šargarepom) kao i domaće pitice.
„Mnogo sam se ugojila jer sam mnogo jela. U Vladivostoku je bila u porodici jedna baka koja mi je stalno nudila veoma ukusnu hranu. Sada, kada živim u Moskvi, retko jedem domaću hranu, a i malo je restorana sa nacionalnim ruskim jelima“, kaže Manon.
Posle Vladivostoka, Manon se vratila u Belgiju, ali se tamo nije dugo zadržala. Ponovo je krenula u Rusiju, ovog puta opet preko jednogodišnjeg programa razmene kako bi usavršila novinarstvo na Moskovskom državnom univerzitetu Lomonosov. To je bio način i da započne svoje stažiranje u redakciji francuskog lista, sa sedištem u ruskoj prestonici. Od onda Manon živi u Moskvi i ne žali zbog svoje odluke.
„To je interesantno iskustvo. Mislim da ovde imam više mogućnosti nego u Belgiji. Tek sam završila studije, a kod nas je jako teško naći posao. Porodica je podržala moju odluku. Oni su navikli na moje česte odlaske u Rusiju. Mojim najbližim je važno da sam ja srećna. Istina, neki belgijski prijatelji ne shvataju moju odluku, ali oni vide da ja ovde živim. Neki su čak vremenom postali zainteresovani, pa su došli u goste da vide Moskvu“, objašnjava Manon.
Mladu Belgijanku je moguće sresti na šetalištu na obali reke Moskve ili u Parku kulture.
„Moskva se mnogo promenila u poslednje vreme, sada ima mnogo novih mesta gde je prijatno za odmor, gde se može popiti kafa, ima mnogo novih malih restorana i barova. Ipak, interesantno je da ja nemam osećaj da je Moskva ogroman grad, jer živim u centru i sve mi je blizu. Vikendom sa prijateljima odlazim na brojne izložbe i na razna dešavanja, rado vozimo bicikl i idemo na izlete“, govori Manon.
Tokom svog boravka u Rusiji, naša sagovornica je pronikla u osobenosti ruske kulture, a posebno je zavolela ruski film.
„Mislim da su belgijski i ruski filmovi slični. U njima se često govori o društvenim temama, pokazuju se teški životni uslovi, ali istovremeno su glavni likovi dobri i duševni ljudi. Ruski filmovi su jako lepi, ali se za njih nažalost malo zna. Teško je naći prevedene filmove sa titlovima“, govori ona.
Iako su filmovi slični, Manon podvlači razliku u mentalitetu Belgijanaca i Rusa. U prvo vreme je bilo teško razumeti i prihvatiti da Rusi ne vole baš da se osmehuju.
„Na ulici i u prodavnicama ljudi se ne osmehuju. Dešava se da budem loše raspoložena i tada mi je pomalo neprijatno što su oko mene ljudi natmureni. Ali, onda sam shvatila da je važno jednostavno upoznati se sa ljudima. Na primer, posle treće kupovine u maloj lokalnoj prodavnici hrane, prodavci već počinju da ti se obraćaju, da te pozdravljaju, osmehuju, pitaju kako si“, govori Manon.
„Glavni stereotip o Rusiji je taj da je ovde uvek hladno i da Rusi stalno piju votku. To naravno nije tačno. Ali ovaj deo o osmesima jeste. Iako se na primer u Americi svi osmehuju, to nije iskreno. U Rusiji je jednostavno potrebno da se čovek malo bliže upozna sa ljudima i onda je sve lakše. Osim toga, prijateljstvo sa Rusima je večno“, napominje ona.
Razlika u mentalitetu se može uočiti i na romantičnim sastancima. Za Manon je bilo teško da prihvati da u Rusiji mladići uvek plaćaju račun devojkama u restoranima.
„Odnosi između muškaraca i žena u Rusiji su drugačiji nego u Evropi. Ja volim svoju nezavisnost, a to plaši ruske mladiće“, kaže ona.
„Ne mogu da dozvolim da mladić plaća tri puta zaredom moj račun u restoranu, čak sam se i raspravljala zbog toga. Reklo bi se da je to sitnica, ali nije, jer to je važno i za tog momka i za mene. Žene u Rusiji su drugačije, one se doteruju, svaki dan se lepo odevaju. Za Evropljanke je to pomalo čudno, ali ne kažem da je to loše.“
„Imam dosta ruskih drugarica, one utiču na mene i mislim da se zato ovde češće doterujem, nego što bih to radila u Belgiji“, kaže Manon na kraju ne krijući osmeh.
