„Da se nikako ne dolazi u situaciju odbacivanja, dizanja zidova, odbijanja komunikacije, neprihvatanja onoga drugoga. U toj situaciji je onda sve jako teško i stvara se samo mržnja koja ne koristi ni jednima ni drugima“, ocenjuje Grosman.
Izraelski književnik David Grosman, jedan od najznačajnijih savremenih pisaca u svetu i jedan od najozbiljnijih kandidata za Nobelovu nagradu poslednjih godina, bio je gost 5. Beogradskog festivala evropske književnosti.
Grosmanove knjige koje izlaze u izdanjima vodećih svetskih izdavača i prevode se na sve više jezika, često dobijaju najprestižnija priznanja književne kritike, ali i brojne čitalačke publike. Po Grosmanovim romanima „Osmeh jagnjeta“, „Intimna gramatika“ i „Vidi pod: ’ljubav‘“ snimljeni su filmovi.
Grosman je za Sputnjik govorio o svom umetničkom, ali i ljudskom viđenju savremenog sveta i mesta književnosti u njemu.
Kako vidite sudbinu današnjeg sveta, s obzirom na izazove koje pred njega postavlja islamski, ali i drugi radikalizmi i da li smatrate da se izolacijom Rusije može uopšte stvarati bolji svet?
— Mislim da je odgovor saradnja, nikada izolacija. Kroz relativno nedavnu istoriju spoznali smo cenu toga da jedna velika, vojno moćna država bude izolovana. To uvek vodi u situaciju nekakvog neprijateljstva iz koga se izrodi nasilje. A sa druge strane znamo svi, svedočimo, živimo jednu eru pravog rata između zapadne civilizacije i islama. Kao neko ko živi u središtu, u srcu islama, mogu da kažem iz ličnog iskustva da je neophodno za naš život i za život zapadnog i islamskog sveta da zajedno radimo, i sarađujemo. Da se nikako ne dolazi u situaciju odbacivanja, dizanja zidova, odbijanja komunikacije, neprihvatanja onoga drugoga. U toj situaciji je onda sve jako teško i stvara se samo mržnja koja ne koristi ni jednima ni drugima.
Naravno, imamo sada i fenomen na Bliskom istoku zvani DAEŠ. Njihov problem je u tome što oni nemaju dijalošku prirodu. To su organizacije i fenomeni sa kojima se ne može ući u komunikaciju. Oni su po svojoj prirodi borbeni i sa njima se ta borba mora voditi pošto ugrožavaju sve. Ali opet u islamskom svetu postoji mnogo različitosti i onih otvorenih za dijalog. Tako da smatram da je ključna reč u stvari nijansa, pošto ima toliko puno nijansi u islamskom svetu, i moramo da vodimo računa o tim nijansama, da ih tražimo i da ih negujemo, jer inače vrlo lako zapadnemo u predrasude i u isključivost. A ako budemo isključivi upadamo u sledeću zamku, a to je da smo samo u toj ratničkoj ulozi, da smo samo ratnici. A ako smo samo ratnici onda ulazimo u situaciju večitog rata sa nekim. I mogu da kažem iz ličnog iskustva, kao čovek koji je proveo ceo život u raznim ratovima, da je rat daleko najgore od svih mogućih rešenja. Bio sam vojnik i ratovao sam, prošao kroz mnogo toga i jako skupo platio stalno učešće moje zemlje u ratovima. Rat je nešto najgore i najstrašnije. Treba uvek uložiti nadljudske napore da bi se izbegao.
Koliko se u takvom političkom kontekstu uopšte čuje Vaš glas kao pisca?
— Bilo je godina, perioda u prošlosti kada su ideje koje smo zagovarali moje kolege pisci i ja, bile mnogo popularnije u izraelskoj javnosti. Poslednjih godina smo mi prilično marginalizovani. Jednostavno, javno mnjenje u Izraelu je prepadnuto, očajno i ljudi ne vide nikakav izlaz iz situacije, konflikta u kojem se nalaze. Tako da se polako sve više okreću ekstremizmu i nacionalizmu. Međutim, iako su te ideje mnogo manje popularne danas, ja nikako neću odustati od njih. Ne verujem da je to razlog za ćutanje i povlačenje, jer sam ubeđen da će u budućnosti kada počnemo da gradimo i mir sa Palestincima, kada taj dijalog počne, naše ideje biti u stvari onaj model na kojem će se mir izgraditi.
Jedna od najbolnijih tema za Vas je izraelsko-palestinski sukob koji traje decenijama. Kao poznati mirotvorac kako danas sagledavate taj sukob, gde vidite rešenje?
— Mislim da pre rešenja treba da započnemo proces koji bi do rešenja mogao da dovede, a to je proces dijaloga. Ja bih najviše voleo da uđem u direktan neposredan dijalog sa Palestincima. To je moja želja, međutim trenutna situacija je takva da mi neposredno jedni sa drugima ne možemo da razgovaramo. Potreban je posrednik, potreban je međunarodni „kišobran“, učešće moćnih država koje bi taj indirektni dijalog omogućile. I mislim da je rešenje ta naša želja — palestinska država pored izraelske države uz sve bezbednosne garancije za Izrael.
Junakinja romana „Do kraja zemlje“ odlazi na hodočašće da ne bi čula vesti o smrti svoga sina. Da li lično verujete da se loše vesti i loša sudbina mogu izbeći odgovarajućim angažovanjem, ličnom borbom, odnosom prema svetu?
Nikako, ne verujem. Junakinja romana je u jednoj potpuno ekstremnoj situaciji, ona je izuzetno očajna žena. Naravno, kao i za mnoge druge stvari, i za razmenu vesti treba jedan da kaže, a drugi da je čuje. E i sada ona misli da ako ona nije tu da čuje vest i ako je neko ko je donese ne izgovori, vest se neće ni desiti. To je jedno malo magijsko razmišljanje kojim ona pokušava da se odbrani od tog očaja u kojem se nalazi. Odlazi na to hodočašće, vodi oca tog njenog sina koji ni ne zna, u stvari, da ima dete i prepričava mu ceo sinovljev život do tada. Na taj način kroz tu celu njenu priču koja ponovo živi kroz pričanje, ona pokušava da sinu ubrizga novu snagu, novu vitalnost, novu žudnju i da ga tako održi u životu.
Među Vašim književnim uzorima je i Kafka, „pisac koji se ne može propustiti“. Da li Vam današnji svet ponekad izgleda previše kafkijanski?
— Ne znam kako da Vam odgovorim na ovo pitanje. Mislim da ako za Kafku ima jedna dobra stvar što je mrtav, to je da ne živi danas u ovom svetu. Mislim da bi ga današnji svet potpuno izludeo.
Šta je po Vama zadatak književnosti, umetnosti uopšte, može li ona zaista spasiti svet?
— Stvarno ne znam da li književnost ima nekakvu ulogu. Zadatak književnosti je da vam ispriča dobru priču. I to je njena suština koju mi često zaboravljamo. Naravno da ljudima književnost kroz pričanje dobre priče obogati život, učini ga bogatijim, zanimljivijim. Da li može da spasi svet? Ne znam. Sumnjam.
Šta će biti tema Vaše nove knjige?
— Upravo sam počeo da razmišljam o sledećoj knjizi i imam nekoliko dobrih ideja koje mi se vrte po glavi, ali moram da čekam, moram da dočekam da jedna od tih ideja postane pretežna, da bude najjača, da me obuzme i da me natera da počnem da pišem. Ne znam koja će od tih nekoliko ideja da prevagne, koja će da ponese sledeću knjigu, ali sam se naučio do sada da moram da budem strpljiv, da čekam da se to desi.
